jedan od mojih omiljenih pesnika...jedan jedini neponovljivi...
ima i eksplicitnijih ali necu da ih stavljam
elem...
Čarls Bukovski - mirne čiste devojke u cicanim haljinamaoduvek sam znao samo kurve, bivše prostitutke
lude žene. vidim muškarce sa tihim,
nežnim ženama - vidim ih u samoposlugama,
vidim ih kako zajedno šetaju ulicama,
vidim ih u njihovim stanovima: ljude koji su našli
mir, živeći zajedno. znam da je njihov
mir samo delimičan, ali taj mir
postoji, često čitavi sati i dani mira.
oduvek sam znao samo tabletomanke, alkoholičarke
kurve, bivše prostitutke, lude žene.
kako ode jedna
stigne druga
gora od prethodne.
vidim tolike muškarce s mirnim čistim devojkama u
cicanim haljinama,
devojkama čija lica nisu gruba ni okrutna.
"ne dovodite mi nikad kurvu", govorim
prijateljima, "zaljubiću se u nju."
"ti ne bi podneo dobru ženu,Bukovski."
potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od
mog automobila, više od Mocarta; toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u
vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene
za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
znam da ona postoji
ali gde na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?
a moze i jedna od Vitmena
Volt Vitmen - Iz hucnog okeana gomileIz hučnog okeana iz gomile jedna kap nežno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mreti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umreti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi posle mogla te izgubiti.
A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.
i za kraj jedna nasa...
Dusan - Vasiljev - Čovek Peva Posle RataJa sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!