Tragovi u nama....

[Crazy Soul]

Eto.. jednostavno da se neki momenti ne zaborave... nesto sto je ostavilo nekog traga u nama...
Pesma, citat iz knjige, reci prijatelja, clanak iz novina ili slucajno negde uhvacen neki sapat nosen vetrom...
Da ne pravim neki veliki uvod...
Neka ovo bude mesto za snove , za trenutke, za neke reci koje pozelimo da podelimo....
i... posto je septembar... nekako mi se usunjala ova pesma za pocetak...

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke.
Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu.
Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali.
Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom.
Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom.
I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Jos redji oni koji shvataju slobodu granice.
»Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi.
To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokorio sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu.
Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se,
bas kao sto i ove reci cutanja,
tudje i moje,
tonu nocas,
a nadvisuju krov i oblake,
i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra....

by Mika Antic

[Unexpected]

ЦРНИ ЧОВЕК

Пријатељу мој, пријатељу мој,
Болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
Ветар изнемого,
Ил што ко он шуму у септембру,
Пустоши мозак - алкохол.

Глава моја маше ушима,
ко крилима птица бледа.
На врату су јој ноге
Што губе све више моћ.
Црни човек
Црни, црни,
Црни човек
На кревет ми седа,
Црни човек ми не да -
Да заспим сву ноћ.

Црни човек
вуче прстом по одвратној књизи
И, мрмљајућ нада мном
Ко над умрлим монах,
Чита ми живот
О пробисвету и некој кулизи,
Задајућ души тугу и страх.
Црни човек,
Црни, црни!

"Почуј, почуј -
Мрмља ми и вели -
Много је у књизи
мисли без мана.
Тај човек је
Живео у земљи
Најодвратнијих
Хуља и шарлатана.

У децембру, у земљи тој
снег је ђаволски чист,
И мећаве почињу,
Прела, без једа.
Био је тај човек авантурист
Велики
И првог реда.

Био је диван,
уз то поета,
Мада с невеликом
Ал озбиљном снагом,
И неку жену
Од преко четерес лета
Звао је лафицом
И својом драгом.

Срећа је - збораше он -
Вештина ума и руку.
Све невеште душе
Несрећне су, ко цветови,
не мари ништа
што велику муку
задају скрхани
и лажни гестови.

У олуји, у бури,
Крај недаћа свих,
Уз тешке губитке
И уз тугу клету
Бити насмејан, природан и тих,
Највећа је уметност на свету."

"Црни човече!
Доста. Каква шала!
Не забадај свуд нос,
И зато не преседај!
Нашто ми живот
Песника од скандала!
Другом ти то брајко,
читај и приповедај."

Црни човек ме гледа,
Упорно поглед му куља.
Већ је и скрама плава
тихо на очи пала -
Ко да ми рећи жели
Да сам лопужа, хуља,
Која је немилосрдно
Некога опљачкала.

***********************

Пријатељу мој, пријатељу мој,
Болестан сам много, много!
Сам не знам откуда дође овај бол.
Ваљда што ветар пишти над пустим пољима,
Ветар изнемого,
Ил што ко он шуму у септембру
Пустоши главу - алкохол.

Ноћ, пуна мраза.
Раскршћа покој глув.
Сам сам крај окна,
Не чекам ни госта, ни друга.
Сву раван покрио
Кречњак пртинаст, сув,
И дрвета, ко коњаници,
У врту стоје сред круга.

А негде птица плаче,
Ноћна, злослутна, бледа.
Дрвени витези сеју
Копитом топот лак.
И опет онај црни
У наслоњачу ми седа,
Подигнув свој цилиндар
И забацив немарно фрак.

"Почуј, почуј! -
Кркља ми у лице и клима,
И нагиње се
Све више, погледом прати -
Не видех никога досад
Међ подлацима
Да тако непотребно
Од несанице пати.

Ах, рецимо, грешим!
Јер месечина је "бона".
Зар још додати нешто
Свету сна, уз мимику?
Можда ће, округлих бедара,
Тајно доћи "она",
Да јој читаш своју
Трулу и тешку лирику?

Ах, волим песнике!
Диван свет и свита,
У њима увек налазим
Романе знане и болне -
Како чупавој студенткињи
Дугокоса рита
Прича о световима,
Дршћућ од страсти полне.

Не знам, не памтим
У једноме селу,
Можда у Калуги,
Рјазану, сну, јави
Живљаше малишан
У кући сељачкој
Жутих власи
И очију плави...

И порастао је,
Уз то поета,
Мада с невеликом,
Ал озбиљном снагом,
И неку жену
Од преко четрест лета
Звао је лафицом
И својом драгом."

"Црни човече!
Ти си гост страшна соја.
О теби кружи давно
Та слава мрска."

Бесан сам, разјарен,
И лети палица моја
Право у њушку
Да му нос размрска.

******************

Умро је месец,
Свитање у окну дрема.
Ах, ти, ноћи!
Шта испреде, као ала?
Под цилиндром сам.
Никога са мном нема.
Сам сам...
И парчад огледала...

Сергей Александрович Есенин

[Robert Jordan]

svaka cast za temu.

Happiness in intelligent people is the rarest thing I know.
Ernest Hemingway

I love sleep. My life has the tendency to fall apart when I'm awake, you know?
Ernest Hemingway

The only thing that could spoil a day was people. People were always the limiters of happiness except for the very few that were as good as spring itself.
Ernest Hemingway

...

Jutarnja idila

Imao sam i ja veselih časova,
nije meni uvek bilo kao sada;
imao sam i ja sate bez bolova,
osmejaka vedrih i radosti, mada

to je davno bilo... Na grudi sam ruke
prekrstio svoje. Gledam kako tama,
nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
po zidu se penje u čudnim slikama:

k'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
preko mrtve drage, preko groba lednog;
i nasuprot tami iz ranijih dana,
javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
otvorio prozor. Izgledaše kao
u prirodi da je bilo okršaja
nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
ispred moga oka, i kao da mole
za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
zalaze sva bića, i propast ih nosi;
videh da se gasi i svetlost i pak'o,
neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
uz očajni ropac umirahu gresi,
kupljeni životom: to mre vasiona,

zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
s njima duše ljudi i grobovi njini:
sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
izumire i smrt. Više nema ljudi;
sa mene se poče da otkida snaga,
svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

dis

[Neozbiljni pesimista]

Bravo za temu
Posto sam ovih dana zaokupljen Kunderom, evo jednog odlomka iz njegovog romana "Oprostajni valcer":

"Vi stalno živite ispod stvarne mere stvari, vi, gorka biljko, antropomorfno sirće! Puni ste kiselina koje klokoću u vama kao u alhemičarskoj retorti!
Sve biste dali za to da svet oko vas bude ružan kao što je ružno ono što nosite u sebi, jer biste tek tada, bar na trenutak, pronašli nešto zajedničko izmedju sebe i sveta.
Svet, koji je lep, za vas je strašan, udara vas na muke i neprestano vas izlučuje iz svoje sredine. Nesnošljivo je s prljavim noktima sedeti pored lepe žene. Zato ženu treba najpre uprljati i tek onda uživati u njenoj prisutnosti. Zar nije tako, moj gospodine? Drago mi je što skrivate ruke pod stolom, sigurno sam bio u pravu kad sam govorio o prljavim noktima.
Vaši prljavi nokti i pocepani džemper nisu ništa novo pod suncem.
Nekad davno jedan filozof, kiničar, ponosno je šetao po Atini u pocepanom ogrtaču uveren da se svi dive njegovoj ravnodušnosti prema konvencijama. Srete ga Sokrat i reče mu: "Kroz rupe na tvom ogrtaču vidim tvoju taštinu". I vaša prljavština, gospodine, tašta je, a vaša taština prljava."

[nolinjo]

Čoveku je sudija za prekršaje izrekao veliku novčanu kaznu zato što je ženi rekao da je krava. Čovek se tada obrati sudiji sa pitanjem:
- Izvinite gospodine sudija da li bih ja bio kažnjen i kada bih rekao kravi da je gospođa? Sudija gotovo začuđeno odgovori:
- Pa to nije nikakav prekršaj.
Zahvaljujući se sudiji čovek se izlazeći iz sudnice obrati ženi radi koje mu je izrečena kazna:
- Doviđenja gospođo!

Čovek je Branislav Nušić

[Crazy Soul]

Ovaj tekst sam pronasla ( ili je on mene pronasao) na netu... Ne znam ko je ovo napisao... ali vredi...svako slovo...


*********
Pustite me da izgovorim sve one reci koje vi nikada niste mogli,
koje vi nikada necete.
Pustite me da osetim slast, da osetim gorcinu, da osetim nesto, bilo sta – samo me pustite.
Pustite me samog u noc.
Samog u mrak.
Samog u nista.
Samo me pustite…

Znam da mi zelite sve najbolje. Znam, ali vase najbolje je moje najgore.
Sve vase slobode su moji zatvori. Svi vasi poceci moji krajevi.
I zato prestanite vise da mi pricate o zivotu – prozivite malo.
Prestanite vec jednom da mi pricate sta da radim – uradite vi nesto.
Prestanite vise da mi pricate o umetnosti – stvorite je vi?!

Znam da najvise nerviraju oni koji ne nerviraju uopste. Znam da vam smeta ovo sto radim.
Ali i meni smeta to sto vi ne radite nista.
Da nije postara ne biste znali ni kako se zovete. Da nije televizije zaboravili biste u kojoj zemlji zivite. Da nije interneta ne biste imali gde, van vase kuce, da pronadete vase slike – da pronadete vase slike koje ste sami postavili…

Sve vi znate o svemu, prvaci ste sveta u tome, samo ne znate druge ljude da ostavite na miru. Zasto to radite? Umesto prema meni, za promenu, budite iskreni prema sebi. Tako je najbolje, ali i najteze…

Znam da me volite, shvatio sam to odavno, ali nemojte da me volite tako.
Volite me pesmom. Volite me igrom.
Volite me snovima, a ne mrznjom i podsmehom…
Lako je ismejati, tesko je nasmejati. Lako je odbaciti, tesko je razumeti.
Volite me kao sto volim i ja vas. Volite me recima. Volite me paznjom. Volite me ljubavlju, ili nemojte da me volite uopste.
Samo me pustite…

* * *

Pusti me i ti oce, sad, iako nisi nikad.
Pusti me da letim bar malo. Pusti me da sanjam. Pusti me da volim.
Pusti me da zivim svojim zivotom, tvoj sam ionako ziveo do sad, pa znas i sam da nije islo.
Samo me pusti. Ja nisam kao ti. Ja ne mogu kao ti. Ja necu kao ti…

Ne vredjam te. Ne vredjam te majke mi.
Ali nemoj ni ti mene…
Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude…
Pusti me, covece, sta ti je? Pusti me. Skloni se. Idi. Bezi. Zaboravi. Samo me pusti. Pusti me da pobegnem u visine, u oblake, u vecnost.
Da se oprobam, da se dokazem, ako treba i da se sakrijem.
Pusti me u ime pustenih, u ime svih nas. U ime vremena, u ime istorije, u ime coveka. Samo me pusti…

Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica…
Pusti me bar malo. Pusti me da na trenutak odletim tamo gde drugi nisu mogli.
Pusti me da rasirim krila, da oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam…
Da se borim za ljude. Hej, za ljude! Za robove. Za sve nas…
Da otmem biceve. Da spalim stege. Da pokidam lance. Da potpalim vatre poodavno ugasle. Da pretim i prkosim.
Samo me pusti.
Samo me pusti da im to kazem glasno. Samo me pusti da im sve to saspem u lice.
Samo me pusti molim te…

A pusti me i ti lepa zeno. Ti, koju sam oduvek voleo.
Ti, koju cu uvek voleti. I kada jednom odes, i kada se jednom vratis, i kada se ne vratis…
Pusti me mila. Pusti me moj aristokratski cvete. Pusti me moj nedohvatni brsljenu. Tvornice uspomena. Ljubavnice. Knjiginjice. Sestro…

Hocu da pomirisem neki drugi cvet, da udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleca, da cujem neke drugacije zvuke…
Ti si lepa, najlepsa, sve sto vredi satkano je u tebi, ali ne mogu vise draga.
Ne mogu. Pusti me, ljubavi. Pusti me u ime ljubavi.
Pusti me ako me volis. Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas. Samo me pusti. Pusti me da placem. Pusti me da vristim, da se smejem, da cutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem drugi beze. Vestica u kostimu lutke zavodi. Nesreca seva iz ociju. Umesto reke krv tece. Pusti me to da promenim i ne zaboravi da te volim…

A pustite me i vi, drugovi moji – znani i neznani.
Pustite me da cvetam, da venem, da se dizem, da padam.
Pustite me da zivim. Dozvolite mi da sanjam, da disem…
Omogucite mi to. Pustite me da se vinem u visine, medu oblake, medu bogove.
Vraticu se kod vas, vraticu se zbog vas, ali prvo me pustite.
Prvo moram da odem, da se sklonim, da budem sam. Bar jedan trenutak, bar jednu vecnost…

Ako ne sada, kada? Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite…

Moram da osetim taj svet. Moram. Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom…
Da spasem sto se spasiti mora. Spasenjem svoje duse spasicu i vasu.
Pa iako nestanem? Pa sta iako nestanem?
Tamo sam i nastao, u mraku. Necu biti ni prvi ni poslednji koji je pao. Koji je pao za ideju, koji je pao za coveka…

* * *

Pobogu ljudi pustite me vise, ili ce me ova nemir ubiti.
Pustite me, ili cu sagoreti.
Pustite me, ili cu se ugusiti od tudjih lazi.
Ne mogu vise mirno da spavam. Ne mogu vise da cutim.
Gledam gladne i izgubljene. Na sve stane samo porazi. Plac i ocaj. Iluzije, zablude, kojesta.
Nigde radosti. Nigde smeha. Nigde ljubavi. Samo tuga, jad i nesreca. Samo beda i promasaji.
Samo suze – moje, tvoje, svacije…

Tamo gde vi hitate ponosno, ja odatle stidljivo bezim.
Tamo gde vi disete punim plucima, ja se gusim.
Tamo gde vi plivate, ja se davim.
Gde se vi smejete, ja crvenim.
Pomocicete mi ako mi ne pomazete uopste.
Poguracete me ako me ne dodirujete.
Dacete mi krila ako mi ih ne odsecete…

I sklonite se vec jednom.
Odlazite. Idite dodavola. Bežite od mene. Zaboravite me.
Ne mogu vise ovako. Necu vise ovako.
Samo me pustite ljudi i osluskujte moje poruke. Ili se, jednostavno, borite zajedno sa mnom…

Drugacije ne moze…

[Houdini]

jedan od mojih omiljenih pesnika...jedan jedini neponovljivi...

Spoiler: pokaži

ima i eksplicitnijih ali necu da ih stavljam

elem...

Čarls Bukovski - mirne čiste devojke u cicanim haljinama

oduvek sam znao samo kurve, bivše prostitutke
lude žene. vidim muškarce sa tihim,
nežnim ženama - vidim ih u samoposlugama,
vidim ih kako zajedno šetaju ulicama,
vidim ih u njihovim stanovima: ljude koji su našli
mir, živeći zajedno. znam da je njihov
mir samo delimičan, ali taj mir
postoji, često čitavi sati i dani mira.

oduvek sam znao samo tabletomanke, alkoholičarke
kurve, bivše prostitutke, lude žene.

kako ode jedna
stigne druga
gora od prethodne.

vidim tolike muškarce s mirnim čistim devojkama u
cicanim haljinama,
devojkama čija lica nisu gruba ni okrutna.

"ne dovodite mi nikad kurvu", govorim
prijateljima, "zaljubiću se u nju."

"ti ne bi podneo dobru ženu,Bukovski."

potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od
mog automobila, više od Mocarta; toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u
vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene
za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.

znam da ona postoji
ali gde na ovoj zemlji
kad me kurve stalno pronalaze?


a moze i jedna od Vitmena

Volt Vitmen - Iz hucnog okeana gomile

Iz hučnog okeana iz gomile jedna kap nežno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mreti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umreti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi posle mogla te izgubiti.

A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.


i za kraj jedna nasa...

Dusan - Vasiljev - Čovek Peva Posle Rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!

[Crazy Soul]

@ Houdini ()

Poziv

Ne zanima me kako zarađuješ za život.

Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.

Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog
pustolovine koja se zove Život.

Ne zanima me koji planeti su u opreci s tvojim Mjesecom.

Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se
skvrčio, zatvorio zbog straha od nove boli! Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili
svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izliječiš.
Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš li se predati
divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do vršaka prstiju, ne opominjući nas
da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.

Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao vjeran sebi; možeš li
podnijeti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu. Želim znati možeš li biti vjeran i
stoga dostojan povjerenja.
Želim znati možeš li vidjeti Ljepotu čak i ako je nema svakoga dana, I možeš li
napajati svoj život Božjom prisutnošću.
Želim znati umiješ li živjeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i
doviknuti srebrnom Mjesecu: »Da!«

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.

Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, izmučen, s
umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za djecu.

Ne zanima me tko si, ni kako si došao ovamo.

Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.

Ne zanima me gdje, ni što, ni s kim si učio.

Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo u pustim
trenucima.

nadahnuto Sanjačem s planine Oriah,
indijanski poglavica, svibnja 1994.

[Neozbiljni pesimista]

U zoru bacih mrežu u more.
Izvukoh iz mračna bezdana stvari čudnovata
obličja i čudnovate ljepote – neke se
blistahu poput smiješka, neke se sjahu
poput suza, a neke bijahu rumene poput
obraza u nevjeste.
Kada s dnevnim ulovom dođoh kući, dragana
moja sjeđaše u vrtu dokono trgajući latice
s cvijeta.
Malčice oklijevah, a onda joj metnuh pred
noge sve što bijah izvukao te stadoh bez
riječi. Ona pogleda i reče: “Kakve li su ovo
čudnovate stvari? Ne znam koja li je korist
od njih!”
Postiđen, ponikoh nikom i pomislih: “Nisam
ovo izvojštio u ratu ni kupio na sajmištu;
nisu ovo darovi nje dostojni.”
Onda ih cijele bogovetne noći jednu po jednu
bacah na ulicu.
Zorom naiđoše putnici; pokupiše ih i
ponesoše u svoje zemlje.

Rabidranath Tagore

[Unexpected]

PLAVA GROBNICA
Milutin Bojić

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

[Cvele]

@neocekivani

Bas htedoh sad to da stavim...

[Unexpected]

@neocekivani

Bas htedoh sad to da stavim...

Malo je lošija slika, prilično loš aparat sam imao tada.

[Crazy Soul]

JA SAM OD ONIH BEZBROJ ALI

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

[Tegi]

Veliki sam jubitelj poezije. Omiljeni pesnici su mi najveca ruska dusa, Serhei Aleksandrovic i debil E. A. Po. Gavran je nesto najbolje sto sam u zivotu cuo i recitovao. To je tzv. grobljanska poezija, a ja je zovem horor poezija.
GAVRAN
(Edgar Allan Poe)
Ponoći sam jedne tužne proučavo slab i snužden
Neobične drevne knjige, što prastari nauk skriše -
Gotovo sam u san pao, kad je netko zakucao,
Pred sobna mi vrata stao, kucajući tiho, tiše-
"Posjetilac", ja promrmljah, “što u sobu ući ište,
Samo to i ništa više.”

Ah, da, još se sjećam jasno, u prosincu bješe kasno;
Svaki ugarak, što gasne, sablasti po podu riše.
Žudim vruće za svanućem - uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče - jer me od Nje rastaviše
Anđeli, što divnu djevu zvat Lenorom nastaviše -
Tu imena nema više.

Od svilenog tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nepoznati, fantastični užasi me ispuniše;
Da utišam srce svoje, ja ponavljam mirno stojeć:
"Posjetilac neki to je, što u sobu ući ište -
Posjetilac kasni koji možda traži zaklonište -
Eto to je, ništa više."

Kad smjelosti malo stekoh, ne oklijevah nego rekoh:
"Gospodine ili gospo, oprostite, evo stižem!
Zapravo sam malo drijemo, kucali ste tako nijemo.
Tako blago, pritajeno, i od mojih misli tiše;
Gotovo vas nisam čuo." - i vrata se otvoriše –
Mrak preda mnom, ništa više.

Pogledom kroz lamu bludim; stojim, plašim se i čudim;
Ah, ne može smrtnik sniti snove što se meni sniše!
Al nevina bje tišina; znaka nije dala tmina,
S mojih usta riječ jedina pade poput kapi kiše,
"Lenora", prošaptah tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to, i ništa više.

U svoju se sobu vratih, dok u meni duša plamti;
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
"Zacijelo", ja rekoh, "to je na prozoru sobe moje;
Da pogledam časkom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da vidimo kakve se tu tajne skriše –
Valjda vjetar, ništa više."

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku
Dostojanstven ude Gavran, što iz drevnih dana stiže,
Ni da pozdrav glavom mahne, ni trenutak on da stane,
Poput lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže.
Sleti, sjede, ništa više.

Kad ugledah pticu crnu, u smijeh tuga se obrmu,
Zbog ozbiljnog dostojanstva kojim strogi lik joj diše.
"Nek si ošišana ptica", rekoh, "nisi kukavica,
O, Gavrane, mrka lica, što sa Noćnog žala stiže,
Kako zovu te na žalu hadske noći, otkud stiže?"
Reče Gavran "Nikad više."

Začudih se tome mnogo, što crn stvor je zborit mog'o,
Premda malobrojne riječi malo što mi objasniše.
Al priznati mora svako, ne događa da se lako
Da živ čovjek gleda tako pticu što se nad njim njiše,
Na skulpturi iznad vrata, zvijer il pticu što se njiše,
S tim imenom "Nikad više."

Gavran sam na bisti sjedi; tek te riječi probesjedi,
Baš kao da cijelu dušu te mu riječi izraziše:
Više niti riječ da rekne - više ni da perom trepne –
Dok moj šapat jedva jekne: "Svi me druzi ostaviše,
Pa će zorom i on, ko što nade već me ostaviše."
Tad će ptica: "Nikad više."

Muk se razbi, ja, zatečen - na odgovor spremno rečen
"Nema sumnje", rekoh, "to je sve mu znanje, ništa više,
Riječ od tužna gazde čuta, koga Nevolja je kruta
Stalno pratila duž puta, pa mu sve se pjesme sliše,
Tužaljke se puste nade u jednu tegobu sliše,
U "Nikada- nikad više."

Ali mi i opet Gavran tužne usne u smijeh nabra;
Dogurah pred kip i pticu moj naslonjač prekrit plišem;
Te u meki baršun padoh, povezivat mašte stadoh,
Na razmatranje se dadoh - kakvu mi sudbinu piše
Grobna, kobna drevna ptica - kakvu mi sudbinu piše
Kada grakće: "Nikad više."

Sjedah, tražeć smiso toga, al ne rekoh niti sloga
Ptici, čije žarke oči srž mi srca opržiše
Predan toj i drugoj mašti, pustih glavu mirno pasti
U taj baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene riše.
Sjest u baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene riše,
Ona neće nikad više.

Tad ko da se uzduh zgusnu, čudni miris me zapljusnu
Začuh lagan hod serafa, koji kadionik njiše.
"Bijedo", kliknuh, "Bogu slava! Anđelima te spasava,
Šalje travu zaborava, uspomene da ti zbriše!"
Pij, o pij taj blag nepenthe, nek Lenori spomen zbriše!"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče, kog rodi porok - vrag il ptica, ipak prorok! -
Napasnik da l' posla tebe, il oluje izbaciše
Sama al nezastrašena usred kraja urečena,
U dom opsjednut od sjena, reci, mogu l' da me liše
Melemi iz Gileada, mogu l' jada da me liše? "
Reče Gavran: "Nikad više."

*Proroče, kog rodi porok - vrag il ptica, ipak prorok.' -
Neba ti, i Boga, po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l' ću u Edenu
Grlit ženu posvećenu, Lerora je okrstiše,
Djevu divnu, jedinstvenu, koju anđeli mi skriše."
Reče Gavran: "Nikad više.;

"Rastanak je to što kažeš", kriknuh, "ptico ili vraže!
U oluju bježi, na žal hadske noći otkud stiže!
Niti pera ne ispusti ko trag laži, što izusti!
U samoći mene pusti! - nek ti trag se s biste zbriše!
Nosi lik svoj s mojih vrata, vadi kljun, što srce siše!"
Reče Gavran: "Nikad više."

I taj Gavran postojano, još je tamo, još je tamo,
Na Paladi blijedoj sjedi, što se iznad vrata diže;
Oko mu je slika živa oka zloduha, što sniva,
Svjetlo, koje ga obliva, sjenu mu na podu riše;
Moja duša iz te sjene, koja se na podu riše,
Ustat neće - nikad više!

[Tegi]

Predivna interpretacija Mise Janketica: