Završila se utakmica, u istom momentu moja devojka planski završava izučavanje hirurgije u drugoj sobi i pridružuje mi se.
U tom trenutku, reporter RTS-a se sprema da intervjuiše Pižona.
Ja joj kažem: "Ček', ček' samo da čujem šta će selektor da kaže."
Ona pita: "A ko je taj?"
Ja: "Ma Pižon..."
Ona koja veze sa fudbalom nema: "Ej, pa čula sam za njega, on je bio odličan igrač"
Ja prećutno klimnuo glavom potvrdno i slušam Pižona šta priča.
A sluša i ona, i posle par Pižonovih rečenica mi kaže: "Pa on k'o malo dete, ne zna dve prosto proširene da kaže..."
Ja se zapitah:" Jbt. i ona je ukapirala, kako to Tole ne shvata?
Ne bez zezanja, jedan od mojih najboljih drugara je Pižonov(muž od kevine rođene sestre) sestrić, i kaže mi on kad sam ga pitao po njegovom postavljanju:
"Auu Deki, najebali smo... On je mnogo dobar čovek, ali je nenormalno naivan i glup. Ima da ga pojedu."
Mislim se, ni prvi ni poslednji...
Gledam ga danas pred poluvreme, delovao mi je tako tužno.
Potezom na poluvremenu, ispašće još i junak.
Mnogo smo davili u prvom poluvremenu i tražili rešenja kroz vazduh, i to protiv reprezenacije koja je sinonim za takav stil igre.
Njihov blok nam je onemogućio da primirišemo golu, sem u dve situacije, sve ostalo je bilo jako bezidejno.
Vrhunac gluposti je bio dijagonalni pas Kolarova ka Tošiću, koji je trebao da preleti Džoni Evansa
...
Sama postavka S. Iraca, čija je poslednja linija bila sačinjena od četiri klasična centralna beka, je zahtevala pas igru, bez previše dizanja lopte, i kao što je i Ćurčić najavio na poluvremenu, to se i dogodilo.
Najviše zasluga za preokret uz ovog puta odličnog Stankovića i Tošića nosi pre svega Ninković.
Uneo nam je sigurnost i kontrolu poseda, uspevao je da prodre često, i nakon takva dva njegova osvajanja prostora pala su i oba gola.
Imali smo sreće da ne primimo drugi gol, i samim tim pokopamo sve nade.
Sada nam se sve otvorilo, prljavi Žabari su nam konačno učinili uslugu, na nama je da iskoristimo situaciju i osvojim to drugo mesto, ne bi li pokušali nešto u baražu.
A i ako dospemo tamo, sa obzirom da smo realno u svakom pogledu obezglavljeni(niti imamo vođu na terenu, niti na klupi), čeka nas skoro pa nepremostiva prepreka.
Ali videćemo, 'ajmo korak po korak...
San koji sanjaš sam je samo san. San koji sanjamo zajedno je stvarnost.