Dve fine priče o Crnjanskom u Oko magazinu. Povratak iz Londona i dvoboj.
Evo, i sa moje strane, dva manje poznata detalja iz života pisca, ako se nekom čita.
1. Pismo koje je Crnjanski poslao ,iz Londona, snahi, nakon vesti o smrti njegovog brata, Jovana (1963.godina) :
„Vest da je Joca umro,prema tvom pismu od 5.3. primio sam u postelji...
Pridigao sam se danas tek toliko da ti izjavim saučešće i moje i Vidino.Ovde je bila neka ludačka zima,a sad vlada gripa,pa sam i ja oboleo.
U našim godinama,smrt je prirodna,žalim samo što je vest o njegovoj smrti došla tako iznenada.
Prema onome što je ranije pisao, mislio sam da je to samo neki napad staračke šećerne bolesti,a ne rak. Ovako,možda je i bolje što to nije znao.
Bar je mirno usnio.
Žalosno je što mi pišeš da je želeo da dođe do Londona a nije za to imao sredstava. To je znak našeg vremena... Ko sve nema...
Meni je to tim više žalosno, što i ja u svojoj starosti, uz talambas slave, prosjačim i gledam žensku senku, kako do ponoći sedi uz šivaću mašinu.
Kao i ja Jocu,i ona je videla svoje poslednji put 1939.
Drugi putuju.Čak i kontinente preleću.
Ne bih mogao da te tešim i sve što mogu da ti kažem to je da ti želim da sačuvaš svoje mesto i svoj rad u pozorištu, te da ti to omogući da možeš živeti i da ne moraš nikoga moliti za nasušne potrebe. Smrt onih koji su nam bliski, dugo godina, ima i tu čudnovatu posledicu da nam tek posle smrti dolaze često na razgovor, na priču, na povratak u prošlost,u sećanju...
I ja provodim ove dane sećajući se sad kako sam živeo sa Jocom u Temišvaru, kako sam se sastajao sa njim u prvom svetskom ratu i kako nas je ovaj drugi rastavio.
Kada budem izašao iz postelje u park koji nam je blizu, znam da ću ga sresti na prvoj klupi i videti da se smeška jer je ipak stigao, i ako u provodnom odelu i ne plativši putnu kartu.
Nadao sam se da ću ga videti ovog leta ili na jesen u Novom Sadu. Ti izgleda misliš da je to prosto moguće kao naručeno... kao što vidiš,nije...
Miloš „
2. Dejan Medaković odlazi u bolnicu kako bi identifikovao telo M.C.
,, No, trebalo je, pre sahrane, identifikovati mrtvaca. Kako Crnjanski nije imao nikog od porodice, kako je Vida onemoćala i nije mogla ići, trebalo je da ode neko iz Udruženja književnika Srbije kao organizatora sahrane:
"Mada sam pokušavao da to izbegnem - imao sam, i tada i u svim takvim prilkama, veliku nelagodu, gotovo strah od suočavanja sa mrtvim telom- morao sam na kraju da se uputim u Deligradsku...
Srećom, naišao je domar Pera Jakić, pa je seo sa mnom u moju staru škodu, da mi drži strah. Kad smo stigli pred kapiju mrtvačnice,
ja sam u trenutku nadahnuća rekao: ,,Pero, idi ti sam, ja ne mogu!"
U gradu njegovog lamenta, u gradu za koji mu se prividjalo da će ga uzeti u krilo svoje, identifikovao ga je domar: da je umro u lisabonskom ili londonskom obitavalištu, ne bi bilo drugačije.
Ne možemo znati da li je taj domar, taj čestiti čovek, koji je u tom trenutku zastupao sav pesnički, intelektualni i kulturni Beograd,
samo potvrdno klimnuo glavom nad otvorenim kovčegom ili je procedio stih:
,,Tu leži paša! Prosjak! Pas! "
Jer tako umire stranac, a tako ga i identifikuju:
,,Jedan se Leiche!Leiche!Leiche! dere
Drugi mi šapće Cadavere!
Treći: Leš,leš,leš". "
