Alban Berg je bio u Minhenu kada je 27. februara 1933. godine Rajhstag u Berlinu zapaljen. U pismu svojoj ženi, primetio je da, uprkos tome, ništa nije moglo zaustaviti Bavarce da uživaju u svom karnevalu: "Plesanje na vulkanu!"
Ovo nije bila nova slika, ali je postala posebno povezana s periodom između dva svetska rata u 20. veku, vremenom hektičnih inovacija i rastuće opasnosti – erom koja, može se reći, nije previše različita od naše danas.
Ako želimo da znamo kako se to osećalo, muzika tih godina može nam reći. Osećalo se divlje (Stravinski) i mračno (Sibelijus). Osećalo se ushićeno (Ravel) i napeto (Vajl). Osećalo se uzvišeno (Šostakovič) i prisiljeno (opet Šostakovič). Osećalo se novo (Vareze) i staro (Rahmanjinov). Bilo je to vreme istovremenih suprotnosti, vreme ironije, nužno iskošenog stava plesača na vulkanu, daleko od toplote i pada.
Muzika je čula erupciju rata 1914-18. kako dolazi. Maler ju je predvideo 1910. godine, u masivnoj klimaktičnoj disonanci svoje desete simfonije. Stravinski je u "Posvećenju proleća", samo tri godine kasnije, unapred čuo buku teških mašina koje će uskoro rolati kroz blato na ratištima. Bergov sopstveni "Vojček", započet tokom rata od strane kompozitora koji je bio vojnik, pokazao je koliko je u pitanju: ne samo velike imperije, već osnovne ljudske vrednosti.
Do trenutka kada je Bergova opera stigla na scenu 1925. godine, vozila je na velikom talasu novih koncepcija. Atonalnost, koja je pre rata jedva dosezala van kruga oko Bergovog učitelja Šenberga, sada je bila svuda. U isto vreme, kompozitori poput Bartoka i Šimanovskog otkrivali su netradicionalne lestvice, ritmove i boje. Alternativni modeli su se jednako mogli pronaći dublje u evropskoj istoriji, u muzici baroka, čiji pulsirajući ritmovi tako lepo odgovaraju – ne samo u delu Stravinskog poput baleta "Igra kartama" iz 1936. – onima iz džeza.
Bili su tu i kompozitori koji su težili da održe napredni zamah predratnih godina. Vareze je to učinio u delima poput "Jonizacija", napisanom za orkestar udaraljki. Polazeći iz Pariza za Njujork 1915. godine, Vareze je predvodio dugi red imigranata: neki su izlazili iz komunističke Rusije, poput Rahmanjinova i Prokofjeva; neki su bili primorani da napuste nacističku Nemačku, kao Kurt Vajl; drugi, poput Stravinskog i Bartoka, bili su izbeglice od novog rata koji je izbio 1939. godine.
Sjedinjene Američke Države nisu pružile samo gostoljubivo utočište već i mesto novih mogućnosti. U tom duhu, Vareze je postao američki kompozitor. Bio je to duh koji je omogućio Koplandu i Geršvinu da stvore prepoznatljivi američki zvuk, delimično klasičan, delimično džez.
Rusija je imala svoj sopstveni vulkan. Rumbanje se može osetiti kroz Šostakovičev balet "Zlatno doba" iz 1930. godine, i ono se nastavlja u njegovom posleratnom ,prvom koncertu za violinu. Ruski kompozitori su bili majstori ironije plesa na vulkanu – ne samo Šostakovič već i Prokofjev, čiji je treći klavirski koncert, koji je dovršio 1921. godine u SAD, pun te ironije.
U Rusiji kao i u Nemačkoj, tenzije su bile povećane time kako su se lokalne diktature nametnule umetnosti. Od sovjetskih kompozitora se očekivalo da podrže staljinističke mitove o jednakosti, napretku i univerzalnoj radosti. Nacistička ograničenja su bila brutalnije jednostavna: nema jevrejskih kompozitora, nema modernista. Vajl, čija je muzika izrazila sve kontradikcije plesa na vulkanu, uključujući džez i neo-barokne idiome, popularnu pesmu i operu, napustio je Berlin ubrzo nakon požara u Rajhstagu. Zemljinski je otišao narednog meseca, nakon što je dao veliku bečku simfonijsku tradiciju uznemirujuće srećnom kodom u svojoj "Sinfonietti" iz 1934. godine.
Vajl i Zemljinski su oba dobili neplaniranu čast da budu uključeni u nacističku izložbu "entartete Musik" (degenerisane muzike) iz 1938. godine, zajedno sa Bergom, Stravinskim i Hindemitom, koji je uneo humor i parodiju u svoju muziku 1920-ih. Kako su stvari postajale ozbiljnije, tako je postajala i Hindemitova muzika. Njegova simfonija "Mathis der Maler", omaž Matijasu Grinevaldu kao umetniku koji prati unutrašnju viziju u opasnim vremenima, izvedena je od strane Berlinske filharmonije 1934. godine, ali je 1936. Hindemitova muzika zabranjena, a 1938. godine je napustio Nemačku. Nacisti su, međutim, bili spremni da favorizuju uspeh, kao u slučaju Orfove "Karmina Burana", prvi put izvedene 1937. godine.
Reakcije vodećih kompozitora bile su različite. Sibelijusova produktivnost je presušila, ostavljajući njegovu tonsku poemu "Tapiola" da gleda u prazninu. Rahmanjinov je takođe bio izbačen iz ravnoteže skoro deceniju zbog gubitka svoje domovine, pre nego što je mogao da je ponovo pronađe u svojoj mašti. A onda imamo Janačeka, koji je insistirao u blistavoj muzici svojih kasnijih godina da će se putevi pronaći nadole s vulkana, i dalje od njega.
...
