Ипак је то Манћио, наравно да су солди пресудили.
Невероватна је играчко-тренерска парабола Роберта Манћинија. Као играч је био симбол борбе против 'Il sistema', у суштини једне изгубљене битке али који се врло радо одазвао том позиву у ери када је Sistema, већ током осамдесетих година, свела фудбалске клубове на једињења зависна скоро искључиво од екстерних фактора - великих спонзора и телевизије. Манћио је тада ишао путем којим се ређе иде, одбијао уговоре са Севера и освојио два Скудета са тимовима којима они нису намењени у оваквом систему који, мање-више, данас постоји. Уз то је имао небројено размирица са савезом око свог положаја у репрезентацији а што је директна последица његових избора. Ипак је био један од најбољих - ако не и најбољи - италијански нападач у последњих пола века па није био спреман да прави компромисе, по природи је био оно што би моји Поцерци рекли "лудоглав" и није га било лако склонити.
Као тренер је све и потпуно супротно. Једино је остао тврдоглав попут мазге.