by Bolkonski » 10 Sep 2021, 20:54
Hvala, drugari!
Znaš da nisam mogao tek tako reći zbogom,
Reći dovidjenja za mene je odveć tužno,
Da ti kažem da uzdišem za tobom,
Da tražim da me čekaš bilo bi tako ružno.
Gledaj krošnje, od sunca se stide,
I ja, veruj mi, od samog sebe bežim,
Obrazi moji od poljubaca tvojih bride,
Ali i sada, u umoru teškom, tvome telu težim.
Ne želim te više, a ljubim te u snu,
Neću te kraj sebe, neću tvoje bele ruke
A sanjam o tome da budeš tu.
Moj greh ružom u bašti svakim jutrom peva,
Ne pamtim te više i šta ćemo sad?
Ali još uvek srce o tebi sneva,
I ja, kad sam bio mlad.
U zaboravu zgasni,
Kao cvet što se povija pred jakom kišom,
Otkucaji tvoja srca i sada su tako jasni,
Otići ću iz tvoga stana, nečujno, krišom.
Molim te ne zovi me više,
Neka naša ljubav umre na ulici dok sviće,
Ljubi me još jednom, ljubi me tiše,
Još ovog puta, sa tobom, neka drhti moje biće.
A onda idi u svoj krevet mirisan i beo,
Ja ću svojoj kući, uz pse što kasne goste prate,
Umoran, težak i osećanjem sveo,
U mislima mojim, tvoji prsti nekad će da svrate.
Đorđe Krstić Bolkonski
