Istorija mundijala (4): 1963.
Naša prva medalja
Jugoslavija je na četvrti Mundijal, još jedan na tlu Južne Amerike, otišla kao učesnik Olimpijskih igara u Rimu 1960. na kojima je osvojeno šesto mesto, što je do tada bio najveći uspeh. Godinu dana kasnije, na Evropskom šampionatu u Beogradu, osvojena je prva medalja, srebrna. Selektor je bio profesor Aleksandar Nikolić, a ekipu su nosili Radivoj Korać, Ivo Daneu, Nemanja Đurić, Miodrag Nikolić, Josip Đerđa, Slobodan Gordić… Pristizale su i nove snage koje su predvodili Vladimir Cvetković i Dragoslav Ražnatović…
Igralo se u Riju, ali nije trebalo. FIBA je Svetsko prvenstvo planirala za decembar 1962. u Manili, na Filipinima čija je vlada garantovala nesmetani dolazak svih učesnika. Međutim, pojavio se isti problem kao u Čileu 1959. – Formoza. Sovjetski Savez i Bugarska, kvalifikovane za Mundijal, nisu priznavale ovu državu, samotcepljenu od Kine, i najavile da neće putovati na Filipine jer je bilo najavljeno učešće Formoze. Filipinska vlada je odgovorila da ionako neće dati vize „komunističkim zemljama“. Vilijam Džons, generalni sekretar FIBA, sazvao je Centralni biro i energično odlučio da se Filipinima oduzme organizacija i prebaci u Brazil za maj 1963. Ekipi Filipina bilo je zabranjeno učešće na naredna dva prvenstva sveta, a određena je i novčana kazna od 2.000 dolara. Za svaki slučaj, Formoza nije bila pozvana u Brazil koji je imao samo 6 meseci da organizuje prvenstvo.
Po tri učesnika su bila sa šampionata Južne Amerike (Peru, Urugvaj, Argentina), plus domaćin Brazil, i Evrope (SSSR, Jugoslavija i Francuska koja je bila 4. na EP 1961. ali je zamenila trećeplasiranu Bugarsku koja posle odbijanja da ide u Manilu nije bila pozvana u Brazil). Ostale zemlje bile su predstavnici zona FIBA. Ameriku su predstavljali Kanada, Meksiko i Portoriko, plus SAD kao branilac titule, Aziju Japan, a iz Evrope je bila pozvana Italija. Afrika još nije imala predstavnika. Igralo se u Belo Horizonteu, Kuritibi i Sao Paulu, utešna grupa za plasman od 8. do 13. mesta u Petropolisu, a završni turnir, po dve prve selekcije iz grupa plus Brazil, u Riju.
Jugoslavija je u grupi pobedila Peru (84-67), Japan (95-63) i Portoriko (83-78). U finalnoj grupi program je išao ovako: Jugoslavija-SAD 75-73 (Zvonko Petričević 18, Josip Đerđa 15, Ivo Daneu 14, Radivoj Korać 13…), Portoriko 73-57 (Daneu 20, Korać 16, Petričević 11), Italija 85-74 (Daneu 20, Đurić 16, Kovačić 15), onda je usledio poraz od Brazila 71-90 (Đurić 20, Korać 12, Nikolić 11) pa pobeda nad Francuskom 99-63 (Korać 24, Daneu 20, Kovačić 14) i za kraj velika pobeda, prva na zvaničnim takmičenjima, protiv SSSR. Tog 25. maja 1963. pred 20.000 gledalaca u dvorani „Marakanazinjo“ pored čuvenog fudbalskog stadiona blistao je Nemanja Đurić, autor 32 poena. Petričević je dao 13, Kovačić 10, Korać 6, Đerđa 5, Nikolić 3.
Tom pobedom bila je osigurana srebrna medalja.
U zemlji je zavladala euforija, košarkaši su postali sportski junaci. Amerikanci nisu igrali sa najboljim timom, ali pobeda nad SAD, kao i nad SSSR, ma sa kojom ekipom oni igrali, uvek je imala posebnu težinu. Brazil je u odlučujućoj utakmici pobedio SSSR 90-79, Viktor Miršauska je dao 27 poena, Vlamir Markes 20, Amauri Pasos 16, De Souza 14. Sjajna partija Aleksandra Petrova (32 poena) nije bila dovoljna da SSSR postane prvak sveta. Brazilski selektor Renan Soares „Kanela“ bio je isključen u poluvremenu jer je pokušao da napadne urugvajskog sudiju Sančesa Panilju, ali je vodio meč tako što je u drugom poluvremenu sedeo iza klupe i davao instrukcije pomoćnicima.
Prvi strelac turnira bio je Rikardo Duarte (Peru), jedan iz „dinastije Duarte” (4 brata su igrala u selekciji) sa prosekom 23,1. Naš Radivoj Korać bio je 7. sa 16,4 poena. U najbolju petorku uvršćeni su Pasos i Markes (obojica Brazil), Don Kodžis (SAD), Maksim Dorigo (Francuska) i Aleksandar Petrov (SSSR) . Vlamir Markes je bio MVP prvenstva.
