12. 2011
PRESS
intervju duŠko vujoŠeviĆ
Živimo u višepartijskoj diktaturi
Duško Vujošević o Partizanu, Zvezdi, ucenama, politici, raspadu Jugoslavije pričao sa novinarom nedeljnika Veljkom Miladinovićem
1
Dule Vujošević je uvek govorio da ima neko svoje mišljenje i svoju priču koju je zastupao nezavisno gde se nalazi i što ga je uvek činilo manjinom. Crnogorac koji je jedan od najboljih srpskih trenera, Beograđanin i partizanovac jednu pripadnost, upravo tu, svom klubu Partizanu, ne priznaje kao manjinsku. Jer, kako tvrdi, iako to ne žele da priznaju odnos navijača Zvezde i Partizana je pedeset-pedeset odsto. Dule Vujošević za Nedeljnik priča o srpskoj politici, ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kako je branio pripadnike „neprijateljske manjine" početkom devedesetih, reviziji istorije i trnovitom putu Partizana kroz dobrosusedsku saradnju u Jadranskoj ligi.
Partizan je drugu godinu zaredom igrao bez njega na klupi i prvi put nije uspe da prođe u drugu fazu takmičenja u Evroligi. Na početku razgovora pitamo ga da li je Partizan prvi put napravio grešku što je bazirao igru na jednom igraču, Nikoli Pekoviću, umesto da je kao ranije nove igrače ukomponovao u svoj sistem?
Svi timovi koji su uzimali igrače iz NBA lige za vreme lok-auta znali su da je vreme njihovog trajanja u Evropi oročeno i da moraju da imaju alternativu. Žao mi je samo što nije odigrao još tu jednu utakmicu, kao što je većina drugih igrača koji su bili u Evropi tokom lok-auta to uradila, to je Partizanu bila utakmica u Belgiji sa Šarlroa, i verovatno bi tu završili posao i ušli u top 16. Pekoviću nije bio stran sistem Partizana. Peković je veoma dobar igrač i jedan od najboljih evropskih profesionalaca i jako bitan deo tima za koji nastupa. Partizan godinama razvija unutrašnju igru na centre i normalno da je koristio što na centru ima Pekovića, ali apsolutno se ne bih složio da je Partizanova igra bila svedena na jednog igrača.
Kako će ovaj poraz da utiče na Partizan, pošto je tokom prethodnih godina postavljen standard ulaska u top 16?
Kada je na početku sezone izvučena grupa sa Efesom, Milanom, gde je bio Makabi i Real, retko ko je pomišljao da će Partizan ozbiljnije da se uključi u bitku za plasman u 16. Ne može se reći da je standard ući u 16, posebno kroz takvu grupu u kakvoj je igrao Partizan. Partizan se ravnopravno takmičio, dobio je Real, Makabi, Belgijance, Armani u Italiji, napravio nekoliko izvanrednih rezultata, žao mi je što nije došlo do još jedne pobede, ali ovo je sport. Partizan nije bio favorit i niko u klubu nije očekivao da će proći u 16 i pravili su strategiju u odnosu na tu činjenicu. Ni Mančester junajted nije prošao prvi krug Lige šampiona, pa neće da se ugasi.
Da li je izraelski Makabi doveden u Jadransku ligu da bi se u ovom takmičenju prekinula višegodišnja dominacija Partizana?
To vidim kao pozitivnu stvar, da tako jaka ekipa dođe u Jadransku ligu na tri godine. Bio bih protiv ukoliko postoje neki zakulisni dogovori da im je garantovana organizacija fajnal-fora prve godine.
Šta se promenilo u Jadranskoj ligi od perioda kada su oni već učestvovali i procenili da to nije liga za njih?
To je pitanje za njih.
A šta se promenilo u odnosu na period kada Partizan nije želeo da igra ligu, pa je zbog ucena ipak bio primoran?
Promenilo se mnogo toga. Ta liga je, da podsetim, počela da se igra bez srpskih klubova. Sama ta činjenica za ligu koja se igra na osetljivim prostorima zemlje koja se raspala u građanskom ratu mogla je da liči na ocrtavanje nečije posredne krivice. I to je stvaralo otpor. Posle toga Partizan nije podržavao način priključenja ostalih srpskih klubova kada su sklapani tajni paktovi sa Crvenom zvezdom i što se nije išlo otvoreno u pregovore sa savezom da se donese odluka za sve srpske klubove. Kada je Partizan primoran da uđe, prema njemu je od strane rukovodstva takmičenja vođena politika proistekla iz načina priključenja Partizana. To je izazivalo revolt i otpor iz kluba, ali kada je to prevaziđeno i Partizan dobio normalan tretman, shvatili smo da se tamo igra bolja košarka nego u bilo kojoj pojedinačnoj ligi.
Ako iz Evrope stalno dolaze ucene, a Partizan je bio ucenjivan učešćem u Evropi zbog Jadranske lige, ili političkim rečnikom rečeno „dobrosusedske saradnje", da li je KK „Partizan" paradigma odnosa Evrope prema Srbiji?
Odnos Evrope prema Srbiji mogao bi da se uporedi kada bi Partizan dobio trogodišnju licencu u Evroligi, a Srbija postala ravnopravni član EU. Jadranska liga za mene nema simbol Evrope. Mislim da da to nije za poređenje, ali ako insistirate na tome, voleo bih da Srbija postane šampion u Evropi kao što je Partizan u Jadranskoj ligi.
Ako svi govore o potrebi za revizijom istorije, da li nam je potrebna i revizija košarkaške istorije da konačno utvrdimo da li je Srbija kao jedini legitimni naslednik jugoslovenske košarke - danas zemlja košarke?
Istoriju ne treba revidirati, istorija se ne sme falsifikovati. I u opštoj i u košarkaškoj istoriji postoje činjenice i podaci, nema potrebe da se revidiraju već da se tačno protumače. Srbija ne može biti jedini naslednik velike tradicije košarkaške istorije Jugoslavije. Srbija je dosta manja baza. Iz jugoslovenskih klubova se do 28 godina nije moglo u strane ekipe, selekcija je mogla da se pravi iz svih zemalja koje su danas nezavisne države. Osim smanjenja baze i registraciona pravila FIBA kažu da igrač i pre 16. godine može u inostranstvo, što pruža mnogo slabije uslove za rad. Mislim da se i sad u Srbiji igra vrlo dobra košarka, ali nerealno je očekivati kontinuitet tako dobrih rezultata kao što je postizala reprezentacija Jugoslavije.
A kako kao jugonostalgičar i u kontekstu potrebe za istorijskom revizijom gledate na delo Josipa Broza Tita?
Jugonostalgiju, ili t'gom za Jug, smatram legitimnim pravom duše na sećanje. Sećanje na jednu zemlju koja je bila velika, uspešna, srećna, u kojoj su se postizali fantastični rezultati u sportu i koja je bila prilika za sve. Legitimnim pravom smatram i analizu njenog raspada, uzroka i proizvoda toga raspada, kao i poređenje šta je nekad bilo i šta je mogla da bude da je nastavila da se razvija bez rata. Prosto je čudna želja kod jednog broja ljudi, strah od takvog sećanja i poređenja, i davanje tom terminu jugonostalgije, tog bolnog sećanja na nešto što je prošlo, neke posprdne dimenzije. U to je upakovan strah koji proizilazi iz svih tih poređenja.
A gde je tu mesto Josipa Broza Tita?
Uspešan državnik i veoma snalažljiv. Uspešniji u međunarodnim odnosima, koji je znao dobro da balansira u vremenu Hladnog rata. Manje uspešan kada je u pitanju unutrašnja politika.
A šta za vas predstavlja lik Draže Mihailovića?
Ja sam iz partizanske porodice.
U Zagrebu je na jednoj konferenciji za novinare izbio incident zbog vašeg tumačenja nedavne istorije da je na prostoru bivše Juge izazvan građanski rat?
To su novinari isprovocirali. Novinari su zlo. Kada smo pobedili Cibonu u Zagrebu, pitali su me šta sad mislim o suđenju, jer to je bilo vreme kada je protiv Partizana primenjivana kaznena politika. Rekao sam da je regularnost kada je u pitanju sport svuda delikatna, a posebno u ligi koja se vodi u zemljama koje su se raspale građanskim ratom da to mora biti imperativ. Nisam shvatio pola novinara koji su počeli da napuštaju konferenciju uz svakakve komentare, nisam znao o čemu se radi. Rekli su mi da to nije građanski, nego domovinski rat. I odgovorio sam da su u pravu - da nije bio građanski, nego seljački rat oko jednog „j". Nikada nisam imao jednu priču koju sam pričao na jedan način u Zagrebu, a drugu u Beogradu.
Kompletan intervju sa Duškom Vujoševićem pročitajte u prvom broju NEDELJNIKA
Veljko Miladinović, Beograd
