Angus Young wrote:Houdini wrote:koliko frustracija samo Srbi imaju u svojim zivotima, pa moraju da ih lece na uspesnim ljudima.. ozbiljno delo psihoanalize bi moglo da se uradi..
Bukvalno, na sve strane samo pljuvanje i mračenje, koju god vest ili društvenu mrežu da otvoriš, malo je onih koji pružaju podršku i ovima što su ispali.
Nego mene zanima, ako neko zna, koliko naših sportista koji su na olimpijadi, a pretenduju na medalje trenira u atletskoj dvorani u Beogradu?
Ne znam zašto se istina i činjenice u definisanju neutemeljenog optimizma zovu "pljuvanje i mračenje".
Kada jednoj državi koja ode sa ekspedicijom od 103 sportiste na OI u prva dva dana samo jedna takmičarka uđe u projektovano finale, a svi drugi (njih oko 20) ispadnu ili odustanu u prvim kolima kvalifikacija kako to treba da nazovemo pravim imenom? Peh, loša sreća?
Nisam hteo da mračim od početka ali evo moja prognoza je
max 3-4 medalje i to je pitanje.
Što bi moj otac često rekao: " Sport je slika stanja u društvu, ali ne ekonomska".
Zašto ne i ekonomska, pa zato što u nekim siromašnim zemljama sa totalitarnim režimima nedostatak finasija se nadoknađuje sportskim vaspitanjem od malena, fanatizmom a ne retko i represijom.
I nismo mi jedini koji doživljavamo sportski sunovrat. Pogledajte tek Bugare, Rumune pa recimo i Italijane. Nekada vele sile u sportovima sada par medalja i to je to.
Jednog takmičara bih ipak izdvojio. To je naravno Đo. Kod Đoa je potpuno drugi problem u pitanje. On se potpuno emotivno ispraznio posle osvaja RG i igra poprilično promenljivo. Naravno da je njegov san olimpijsko zlato za Srbiju, naravno da on uvek igra sa 110% svojih mogućnosti ali ni Đo nije robot. I kod njega u glavi se dešavaju nekad neki emotivni lomovi koje je teško kontrolistati bez obzira na želju i htenje.
Prohujala su davna vremena kada si među mladima bio viđen i priznati po tome kojim se sportom baviš. Nema više dece koja do 1-2 noću čekaju svoj red da odigraju partiju basketa na terenčetu u kraju. Nema više treniranja po dva sporta istovremeno, jedan u školskoj sekciji, a drugi ozbiljno za svoj ćef.
Današnja dečica, gro debilčići, ne znaju da potrče. Pojedinci koji se bave sportom su čudaci i nisu kul. Sportski tereni nam propadaju pusti i služe za špricanje narkomana i opijanje baraba.
Aktuelna vlast je prepisala odnos prethodnih prema našem vrhunskom sportu. Slikanje i pompa samo pred velika takmičenja.
Godine dugovanja, nebrige, infrastrukture na nivou kamenog doba, lagarije kako za vrhunski sport nema para u kasama ali zato ga uvek ima za državne parazite, razne propale privredne subjekta, direktore i direktorčiće, savetnike i savetnice, sekretarice i šoferčine, žene i jebačice itd.
Slušam pre dva dana ministra sporta Udovičića i ne verujem šta slušam. Čovek priča deset minuta i jednom rečenicom potire drugu. Kaže: "Našim sportistima ostavljam da prema savesti odreaguju u koliko se nađu na pobedničkom postolje sa takmičarima tzv. Kosova, ali smo mi kao država naložili da se povuku sa dodele".
Znači u dražvnom je interesu da se pregovara i sedne za isti sto sa ratnim zločincima, ali nije u državnom interesu da se ponosno pozdravi državna zastava i himna na dostojanstven način?
Dakle medalje vaterpolo, Španović, Štefanek i možda kajak-kanu ili borilački (Mil'ca). Ostalo dobrodošlo ali nerealno.
Što se tiče sjaja, teško je prognozirati.
Znam mongi će reći, koji si ti faktor da serendaš i pljuješ a niko si i ništa. Kao bivši uspešan sportista koji je morao rano da prekine svoju karijeru zbog teške povrede (atletika) imam kakvo takvo stručno i moralno pravo da kenjam. Kao navijač Srbije i veliki ljubitelj sporta uopšte, još veće jer svaki uspešan sportista je "javna ličnost", a uspešan je upravo iz razloga jer želi da se javno izmeri sa drugim uspešnim sportistima i proveri ko je najbolji. To merenje podleže surovom sudu javnosti. Zato i jeste sportista takmičar inače bi bio entuzijasta koji trčka oko zgrade ili pešači u prirodi.
