Шљиванчанин: Тврдим да нема играча који се није разочарао у Ненада и Игора. Посебно у Ненада. Ја први!
После Николе Докића, једног од петорице играча коме црвено-бели дугују новац, јавности се обратио и Никола Шљиванчанин
„Прво, на почетку излагања желим јавно да подржим мог бившег саиграча Николу Докића. Имаш подршку за истину! Потврђујем до речи.
А, вас бих замолио да сваку моју написану реч проверите, али сваку, и уколико се испостави да сам слагао, било шта, истог момента ме ставите на стуб срама, да сам лажов и бестидник, који образа нема. Да сам ђубре.
Нисам желео преписку преко новина, није мој манир, али морам. Стомак ми реагује. Читајући штампу ових дана ја сам тај, са мојим бившим саиграчима, који гаси клуб. Не верујем шта саопштавају из клуба. Мислио сам Кустурица. Није. Али, како је кренуло зваће нас за режисере. Немам дилему.
Тужио сам клуб крајем јануара 2014, за новац који ми се дугује две године, тачније од сезоне 2011/12. Добио сам правоснажну пресуду почетком маја.
Нико ми се из клуба не јавља. Не зовем ни ја, јер би клупска авангарда рекла да само хоћу своје паре и да ми је до гузице, а не да сам га заслужио и зарадио, и да је иоле људскости у клубу да се извину због ситуације у коју су ме довели.
Наравно, ја сам крив што тражим своје, и то са закашњењем од две године. Сад размишљам, која сам ја, а и моји саиграчи, будале, па смо све то трпели, и на нашу срећу изнели до краја све како треба, да не будемо друга лига, да не испаднемо...
Јер, замишљам како би ме, и моје другове, кидали по медијима да сам био део екипе која је испала из лиге, кад сад ово радите. Боже свети. Цунами.
И сад клуб саопштењем на мене, и друге сваљује кривицу. Никад ви, увек други. Играчи, наравно. Због те лажи и бестидности, која је ваш манир, јер само тако можете да функционишете, сам одлучио да се обратим јавности. Нисам ја крив што ви лажете, обмањујете, водите аброве...
Не, нисам. Али, крив сам што вам не верујем. Па наравно да не верујем. Зашто бих?! Кад сте овакво саопштење написали немам ни један разлог да вам верујем. Срам вас било!
Надовезаћу се на Докићеву причу о лажима и шупљим причама, примером из тих кухиња...
Пример из септембра прошле године. Нова екипа. Добро изгледа. Играмо добро припремне утакмице и мислим се у себи ово је екипа за трофеј, хоћемо ли га подићи више...
Верујемо Ненаду, ја први, и верујући њему играм без уговора, као и већина играча. Ненад нас средином септембра позива на састанак у клуб. Долазимо, он нам гарантује да ће до краја октобра, дакле за месец и по дана, ући озбиљан новац у клуб, и да ће тада са нама потписати уговоре.
И ако не буде тако да ми, сви играчи, изађемо у новине и кажемо да је лажов. Пристајемо сви. Без речи. Радујемо се томе да ће се коначно решити ситуација у клубу.
Прошао је први новембар. Наравно, од тога није било ништа. Ни уговора ни пара... Опет смо изиграни. Почетком новембра причамо између себе, видимо да нема ништа од обећања и договарамо се за штрајк.
После утакмице против ПКБ-а, која се играла у среду код њих, коју смо победили, Ненаду најављујемо штрајк. Ја му у канцеларији клуба, у присуству седам, осам играча саопштавам наш став, али да ћемо одиграти утакмицу у недељу против Крагујевца и да од понедељка не долазимо на тренинге.
Не видимо излаз. Неколико играча који нису из Београда одлазе кући, остали се спремају. Ненад љут што штрајкујемо. Мене апострофира као вођу.
Издали смо га, каже. Само што то не каже мени у лице, да сам организатор, него прича около, то је његов манир. Не спомиње ништа што је обећао. Не тренирамо три дана, понедељак, уторак и среду.
У четвртак одлазимо на тренинг, јер имамо гаранцију да ће се нешто предузети. На тренингу се појављује момак кога нам Ненад представља као будућег руководиоца клуба. Обраћа нам се и обећава плату до петка.
И добијамо је. Супер. Али, парадокс за пример, Ненад на тренинзима не прича ни са ким од играча! Данима. Невероватно. Не верујем како се понаша.
Тада ја, као капитен, изабран од стране саиграча гласањем у хотелу Трим, дакле њиховим избором постајем капитен, а не зато што ми је Ненад дао траку (ово наводим јер сам чуо, наравно не од њега, него док прича о мени неистине, да ми је он дао траку, дакле није истина ни то) тражим, у име свих играча, преко секретарице да нам Ненад потпише уговоре. Бар то.
Долазимо у клуб да потпише уговоре, да имамо бар ту сигурност, јер му више не верујем ни ја нити било ко у екипи. Ја сам сео први да ми се потпише уговор. Секретарица куца уговор који важи до краја сезоне, до 30. јуна 2014, ја потписујем уговор са моје стране, а она уноси Ненаду мој уговор на потпис. После минут излази и каже да јој је Ненад рекао да промени датум и да уговор датира на 31. децембар 2013. Прихватам без речи. Врло брзо је променила датум, за мање од минута, и у моменту штампе Ненад галамећи и ударајући рукама по вратима излази из канцеларије и одлази у непознатом правцу.
Видим која је игра. Прави вештачку фрку да не би потписао уговоре. Срамота. Још једном ме изненађује на шта је спреман. Не верујем. Остајем затечен као и остали у канцеларији. Двадесет минута после тога видим га у кафићу.
Пије кафу. Боже има ли те? Срећом нисам био сам, па има ко да потврди ову причу. Наравно, ако хоће и сме. Има још тога. Јесам ли и за ово крив? Пресмешно.
Кад већ пишете саопштења што не написасте да сам ја, као и моји бивши саиграчи, играли без динара, у клубу који је пример хаоса и естраде, лудила... Како ти рекох Ненаде у јануару, черге.
Да смо трпели највеће увреде и понижења, да смо били препуштени сами себи. Било ме је срамота, господо из клуба, да било коме причам ситуацију у клубу, јер ми нико не би веровао, ко сте и какви сте, чиме се служите, а онај ко би ми и поверовао рекао би ми да сам луд што идем на тренинге, утакмице.
Ћутао сам и трпео, као и моји другови из екипе, јер смо, сад видим, као највеће будале, веровали у ваше лажи и будалаштине. И онда сам ја, то јест ми, против клуба и желимо његов ковчег?! Ваш образ.
Што не напишете да сте свели клуб на рекла-казала, на коментаре по сајтовима, на приче из кафића, да оговарате своје играче где стигнете, да потурате, измишљате, играте дупле игре, с тим што остављајући коментаре по сајтовима, обично Журналовом, не смете ни да се потпишете, него неким егзотичним надимцима прозивате мене, моје другове из екипе.
Али, то нећете да кажете, јер би вас то компромитовало, и свима би били јасни ко сте и шта сте. За такве ствари и мизерија је висина, ви сте испод мизерије. И за ово сам крив ја? Или нисам. Можда Докић? Или није. Смешно.
Због оваквих ствари смо разочарани. Нељудскост и не презање ни од чега, на све сте спремни. Растерали сте све нормално, растерали играче, нас који смо као лудаци и у таквим околностима играли за Звезду вређате и понижавате саопштењем. Срамота.
Не може се на силу бити господин. Не. Толико тога има, могао бих још два дана на ову тему. Тврдим да нема играча који се није разочарао у Ненада и Игора. Посебно у Ненада. Ја први.
Господо из клуба, и поштована јавности, стојим иза сваке речи. Не бежим. И имам питање за клуб. Да ли ви мислите да са оваквим манирима можете да водите клуб? Да будете руководиоци било чега? Да се договарате са било ким? Верујте, ни трафике. Ни са ким. Рукометни клуб Црвена звезда ће бити клуб кад такви као ви не буду у клубу. Ни близу. Тек тада.
Али, сам исто тако сигуран да у Србији постоји озбиљан број људи који би помогли и стабилизовали клуб, који би од Звезде направили клуб у правом смислу те речи. Који би био пример организације и школовања здравих рукометаша. Где би се ценио рад и поштење. Али, без вас. Ви и зелени бор осушите. За дан.
Ово што сам написао је доказ да сам већи звездаш од свих у клубу. А знате ли зашто?! Не зато што сам прошао све категорије Црвене звезде, од кадета до првог тима, од Илије Јовића и Милана Ховорке, покојног Игора Бакоча, Зорана Ивића... већ зато што сам рекао истину. И потпишем се својим именом. Зато што не замењујем тезе као ви, зато што не лажем, а ви то радите, зато што сам поштен момак за разлику од вас..
У нади да ће проблем бити решен срдачан поздрав. Шљиванчанин Никола”
