Бокс ми је помогао да не одем на дно
Као такмичар, репрезентативац, у животу сам искусио и добра и лоша времена, али сам остао захвалан спорту што ме је извео на прави пут, то данас покушавам да пренесем и на ову децу. – Један је Светомир Белић
Подсећање на златна времена нашег спорта, посебно бокса, показује да некадашње шампионе, мајсторе ринга, много боље оцењујемо из перспективе нашег времена. Драган Васиљевић Дурунга, некадашњи репрезентативац Југославије, боксер Лознице и Мачве, данас са пуно успеха, више него било који његов претходник и савременик, своје богато и драгоцено искуство са ринга несебично преноси на младе мајсторе. Своје слободно време, после завршене спортске каријере даје боксу, спорту који га је вратио са странпутице, подарио му нови живот, добру и здраву породицу и наследника који данас све даје за бокс. Као и његов отац.
У арени боксерских великана Драган Васиљевић заузима почасно место, раме уз раме са највећим шампионима тадашњег времена, када је бокс на овим просторима био у центру свих спортских збивања а боксери хероји нације. Захваљујући медаљи на шампионату Европе Драган је данас носилац државног признања. Тренутно је задужен за рад са младим боксерима, који ће за годину, две стасати и за сениорски погон а многи ће за пет година, надамо се представљати Србију на Олимпијским играма. Тренутно, млади мајстори ринга су на Златибору где уче нове боксерске лекције.
Србија је медаље на великим шампионатима за младе боксере освојила у последњих седам година?
Случајно или не на овом месту сам у последњих седам година. Медаље ће тек стизати.
Где је бокс данас у Србији?
Тренутно је још у фази развоја, јер је бокс опасно стагнирао у последњих петнаестак година. Истина је да имамо доста талената, међутим, бокс тих година није имао озбиљну подршку државе, као што то данас има. Кад дођемо на велика такмичења видимо где нам је место.
У чему је проблем?
Некада је иза боксера држава била гарант, било је и пара и добрих припреме и великих тренера. Данас је тога све мање. Данашње руководство је на великом искушењу. Треба вратити оно време, створити нове кадрове који су спремни да себе дају сто одсто, а да при том не траже ништа.
Тренутно је репрезентација на Златибору. Какав је план и програм?
На планинској лепотици остајемо до 18. августа када се селимо у Бању Ковиљачу, где ћемо бити до краја месеца. Спремамо се за првенство Европе које је од 4. до 14. септембра у Софији. Оптимиста сам. Велику наду полажемо у Ахметовића, Аличића, Мемића. Млади су, желим да видимо колики им је домет иако су годину дана млађи од осталих. Заједно са мном су и тренери Томашевић и Обилић.
Да ли од ових дечака очекујемо и будуће олимпијце?
Ово је један део тих момака, али имамо и млађе боксере од њих, попут Краснића, Симића, Чингелића... Имамо и најмлађе боксере који показује да имају добар потенцијал.
Какву сарадњу имате са клубовима?
Можда ће ми неко замерити, посебно људи из савеза, али неопходна нам је систематизација. Морамо да имамо тренерску, судијску комисију. Да се направи контрола, или да постоји десетак плаћених тренера, да савез подржи ту идеју, па да кренемо напред. И не само тренери већ и клубови и да имају одговорност.
Како оцењујете одлуку водећих људи савеза да смене селектора сениора Миодрага Перуновића?
Сматрам да је то била сувише брза и исхитрена одлука. Мијо Перуновић био је шампион, једноставно није то заслужио. Он је велики човек, мој добар пријатељ. Ако је неко очекивао да ће се видети бољитак после шест месеци тај се опасно преварио.
Шта вам је бокс у животу дао, осим медаље која вам је донела и национално признање?
Бокс ме је смирио, дао ми је шансу, у тренутку када сам опасно падао у животу. И зато према боксу осећам велику обавезу. Данас захваљујући медаљи добијам и спортску пензију. Једноставно, имам осећај и обавезу да нешто вратим боксу, јер сам од њега добио медаљу, пензију, услове да постанем човек, иако сам имао хиперактивну младост. Бокс ми је помогао да не одем на дно. Неко је за мене радио као што и ја данас радим за друге.
Ко је за вас највећи боксер са ових простора?
Светомир Белић без премца. Јер када гледате где је све провлачио главу, какве је комбинације имао, храброст и мудрост, онда вам не остаје ништа друго него да се само дивите таквом човеку. Ретки су такви. Боксовали смо заједно, био је мој велики навијач јер смо се лепо разумели. Уживали смо у тим опасностима. Имали смо сличну особину, нисмо били велики радници.
Радо се сећате проведених дана у Лозници и Шапцу?
Шабац ми је остао у срцу. У том граду сам формирао своју личност. Моја главна водиља, човек који ме је усмерио у добром правцу је био кум Миленко Кузмановић који је боксовао за Панчево. Објашњавао ми је шта је човек а шта нечовек. Да је сваки човек ограничен временом. Да када то време славе и успеха прође треба да објасни будућим поколењима где је потрошио то време. Све ми је то пролазило кроз главу. Заволео ме је игуман манастира Троноше Антоније Ђурђевић. Уз његову љубав и савете поново сам постао човек.
http://www.politika.rs/scc/clanak/435666/Sport/Ostali-sportovi/Boks-mi-je-pomogao-da-ne-odem-na-dno