Bojdo wrote:Радоња вели да је прогнозирао да ће Јокић узети један прстен и бацио је нову прогнозу да ће Јокић узети барем још један.
Искуствено њевоим добрим предвиђањима, волио бих да га питам шта мисли хоћемо ли у ери нашег најбољег играча у историји остати ускраћени за репрезентативни злато или предвиђа и ту барем једно?
https://www.avangarda.in/forum/viewtopic.php?f=12&t=2107&start=630#p2821218 Mada nisam bio uvjeren da će uzeti iste sezone, imali su i sreće sa protivnicima, lako je umjesto Majamija mogao da bude npr zdravi Milvoki pa da bude mnogo teži posao, ali svaki NBA šampion mora da ima sreće kao što je i Boston ove godine, više mi je išla na živce tadašnja defetistička histerija na temi
Tad je jedan prsten izgledao kao nešto što bi mu definitivno krunisalo NBA karijeru, ali to što je uzeo prsten iz praktično prvog ,,pravog'' pokušaja naravno povećava očekivanja.
Što se tiče toga da će uzeti još jedan prsten, rijetko je da neki MVP finala ostane na samo jednom prstenu, a i ako se desi, to uglavnom budu igrači koji svoj MVP finala i jedini prsten osvoje u poznijoj fazi karijere, tj u tridesetim godinama (Džeri Vest, Rik Beri, Ves Anseld, Novicki), pa im to dođe kao vrhunac. Izuzeci su:
1. Čonsi Bilaps, koji je više bio MVP finala kao prvi među jednakima nego kao neko ko je odvukao ekipu do prstena, i koji nikad zapravo nije dohvatio nivo franšiznog ili igrača MVP kalibra, a već prve godine po osvajanju titule mu je zamalo izmakao drugi prsten
2. Pol Pirs, koji je doduše imao punih 30 godina u momentu kad je prvi put postao šampion, takođe kao prvi među odličnim saigračima, i takođe za dlaku ostao bez drugog prstena par godina kasnije
3. Mozes Meloun koji je svakako najradikalniji primjer na spisku, jer je do 28. godine osvojio tri MVP-a regularne sezone, prsten i MVP finala, a nikad prije ni posle toga nije bio blizu drugog prstena, mada su na to uticale i okolnosti poput povreda i pojave Bostona i Detroita na istoku u periodu njegovih najboljih godina
Tako da je to predviđanje više zasnovano na vjerovatnoći i tradiciji, nego na ne znam kakvoj mudrosti. Jokić, Janis i Džejlen Braun su trenutno na spisku onih koji imaju MVP finala i samo jedan prsten. Jokić je postao šampion par mjeseci posle 28. rođendana, Braun par mjeseci prije 28. rođendana, a Janis pola godine prije 27. rođendana, tako da bi iz ugla NBA istorije i onoga što je standard, bio prilično rijedak slučaj da bilo ko od njih trojice (pogotovo Jokić i Janis kao igrači franšiznog kalibra) ne uzme još makar jedan prsten, a i logika nalaže da imaju dobre šanse.
Što se tiče onoga što si zapravo pitao
, iz ove perspektive djeluje da smo poslednjih godina propustili poprilično velike šanse da sa Jokićem (ili bez njega) uzmemo makar jedno zlato.
2019. smo više mislili o Amerikancima nego o bilo čemu drugom, ispostavilo se da Amerikanci uopšte nisu bili faktor za nas na tom turniru, i da je trebalo misliti samo na sebe. Španci su tad još bili jaki i teško je tvrditi da bismo ih dobili i sa pravim Jokićem i boljom formom ostatka ekipe, ali nije nemoguće, iako su nas rutinirali u direktnom duelu.
2022. je bila nacrtana za zlato, imali smo smiješnu grupu, a na putu do titule metiljave Italijane, Francuze sa nekoliko izostanaka i još uvijek bez Vembanjame (ni sami ne znaju kako su došli do srebra, Turci i Italijani su im poklonili medalju), zalutale Poljake, i na papiru nikad slabiju Španiju. To je kiks generacije.
2023. nam je nedostajalo koliko je nedostajalo, svi smo vidjeli koliko. Niko ne može da tvrdi da bi hemija bila na istom nivou da je tu bio Jokić, ili da sa njim eventualno ne bismo dobili Italijane i otišli na SAD u četvrtini pa eventualno Njemačku u polufinalu, odnosno ne može se sa sigurnošću pričati da bismo osvojili, ali je to bio još jedan turnir na kom je nekoliko vrhunskih reprezentacija bilo u raskoraku ove ili one vrste, i gdje se mogla iskoristiti šansa iz drugog plana.
Ove godine neće biti šanse iz drugog plana, moraće da se pobijede 3 ili 4 vrhunske ekipe da bi se uzela medalja, o zlatu da ne pričamo.
Mada generalno pravimo rezultate težim putem, pa to možda i nije loša stvar, ali je poenta da ćemo morati baš dobro da se oznojimo za bilo kakav rezultat.
Prognozirati bilo šta na račun Jokićevog staža u reprezentaciji je nemoguće, ko uopšte može da garantuje da će on dogodine biti raspoložen da se mota po Kipru, Poljskoj ili Letoniji, ili da će ga 2027. zanimati da ide u Katar? Mada je pitanje i koliko ga sad zanima, a koliko duguje nekome nešto.
Ako bi došao, sigurno bismo na oba turnira bili u najužem krugu favorita, ali bismo podjednako sigurno imali i jaču konkurenciju nego 2022. ili 2023. Osjećaj kaže da bismo po teoriji velikih brojeva valjda konačno uzeli zlato, iskustvo kaže da treba misliti o igračima za koje znamo da će biti na raspolaganju i da se ne treba opterećivati Jokićevim dolascima i njegovom erom, do sad nam se samo obijalo o glavu.
