Srećna Nova OLIMPIJSKA 2024. godina! Red je da se da neka analiza urađenog od strane naših sportista i učini pokušaj projekcije medalja, onoga što nas najviše zanima.
Pisao sam da je nemoguće uporediti uspešnosti odgovarajućih godina srpskog sporta po ciklusima i samim tim napraviti neku baš ozbiljnu analizu na relaciji Rio-Tokio-Pariz, jer su ova tri poslednja ciklusa trajala 4, pa 5, pa 3 godine. Ali taman posla da sam odustao.
Neverovatan i nestvaran podatak je da smo u 2022. i 2023. godini u olimpijskim disciplinama na raznim SP osvojili čak DVADESET medalja, uz izuzetan skor 10-4-6! No, ne radujte se unapred.
Četiri su objašnjenja ovog fenomena: 1) povećan broj događaja nego inače zbog nadoknade neorganizovanih takmičenja usled kovida, 2) dosta ponovljenih medaljaša 3) enorman uspeh tekvondista i rvača, koji će se jako teško ponoviti, 4) više od trećine ovih medalja smo osvojili kao organizatori SP. Od ovih 20 medalja, rvanje i tekvondo su nam doneli ukupno čak 12 medalja (po 6 oba sporta). Duple medalje su osvojili: basketaši (obe godine po zlato), Španović (prošle dvoransko a ove zlato na otvorenom), Mićić (prošle godine bronza a ove zlato), Mate (prošle godine zlato a ove bronza), Takov (prošle godine bronza a ove srebro). Preostalih 10 medalja u ove 2 godine osvojili su: Nadica, Mahdi, odbojkašice, Zurab - svi zlato; Perišićka, košarkaši, Mikec - srebro; Tijana, Arunović, Cabolov - bronza. Po godinama: 2022. (7-1-4) i 2023. (3-3-2).
Obe godine su uspešnije od njihovih pandana u ciklusima Rio i Tokio. Zašto je to tako, pored 4 navedena razloga, dodao bih još dva: 5) sve veći broj naturalizovanih stranaca koji osvajaju svetske medalje pod srpskom zastavom i 6) pojava novih disciplina (trenutno se samo basket oseti u ovom našem skoru, ali ima potencijala za još neke discipline - o tome drugi put, što je veliki plus za nastupajuće godine).
Uporedio bih drugu i predolimpijsku godinu u ova tri ciklusa. Kao drugu uzimam: 2014., 2018. i 2022. godinu, a kao predolimpijsku: 2015., 2019. i 2023. godinu.
DRUGE GODINE U CIKLUSIMA: U 2014. je bio skor 2-2-3. Od tih 7 medaljaša, uspeh u Riju su ponovili: Štefanek, košarkaši, Španović i Zorić/Tomićević. Dakle, preko 55%. Medalje u Riju nisu osvojili samo troje i to simptomatično, sve kajakaške posade: Grujić/Novaković, Nikolina/Olivera i Nikolina u jednosedu, što indicira na pretužan krah kajaka u ovom kratkom periodu do Rija. 2018. godina je bila nešto uspešnija sa skorom 4-2-3, ali je realizacija bila svega 33% jer su nam u Tokiju odličja ponovili samo: basketaši, odbojkašice i Preković. Slabom procentu je kumovala korona koja je odložila OI za godinu dana i to je najviše uticalo na rvače: Štefanek se u međuvremenu penzionisao, Kadžaja je otputovao totalno nespreman, a Viktor se nije ni plasirao. Takođe i posada Zorić/Tomićević se raspala do Tokija. A status baksuza su potvrdile Španović i Arunović. Videćemo šta će biti u Parizu, nadam se da će na skor iz 2022. godine 7-1-4 biti što veći procenat realizacije. Ono što znamo i što sreću kvari jeste da od osvajača medalja iz 2022. godine, male su šanse da grad svetlosti vide: Nadica, Mahdi, Takov i pogotovo Tijana, dok je Zurab otpisan, što u startu broj kandidata smanjuje na isti nivo odgovarajućih godina iz prethodna 2 ciklusa. Dakle, kad razložimo na proste činioce - nikakva prednost, ali ni zaostatak u ovom ciklusu.
PREDOLIMPIJSKE GODINE: Što se tiče predolimpijskih godina, koje bi u teoriji svakako trebalo da budu bitnije od ovih prethodnih (drugih u ciklusima), situacija je sledeća. Od 8 medalja iz 2015. godine (1-2-5), odličja su u Riju ponovili: vaterpolisti, Španović, Štefanek i Bogdanovćka, tj. 50%. Od preostala 4 kandidata koja nisu ponovili medalje u Riju, tri su iz kajaka što pokazuje epski raspad ovog sporta u samo godinu dana i to kad je bilo najvažnije, a preostali koji su kiksnuli u Riju bili su veslači. U 2019. godini nastupio je potop, skor 0-1-3 i procenat realizacije u Tokiju od 0%! Po ovom podatku bi se moglo reći da je korona došla u pravi čas (daleko bilo) da se malo konsolidujemo i sazrimo, nakon katastrofalne godine u kojoj čak ni basketaši nisu osvojili svetsku medalju. U Tokiju su od malobrojnih medaljaša iz 2019. godine kiksnuli svi: Stefanović kajakaš, Majdov, Mate i Kadžaja! U 2023. godini je osvojeno isto medalja kao i 2015. godine, osam, a duplo više nego 2019. godine. Sjajna vest je što od tih 8 medaljaša iz 2023. godine, čak njih 7 već ima obezbeđen plasman u Pariz i svi su u igri!
Dakle, kao što vidimo, suštinski bitno jeste da imamo što više kandidata, u što više sportova. To je jedino pravilo koje donosi zagarantovan uspeh. Pojedinci zakažu, cela godina zna da da lažan prikaz (primer 2019.)… Jedino masa odličnih kandidata nikad ne zakaže, što su dokazali i Rio (nakon užasnog starta) i Tokio (i pored ogromnog broja četvrtih mesta). Znači, opet nikakvu toplu vodu nisam izmislio.
Kad pričamo o dodatnim šansama za medalje, čekamo plasman ili overu plasmana: Novaka, još 2-3 strelca, vaterpoliste, još 2-3 rvača, par džudista, bar jednog tekvondoku, Sara i još dvoje boksera i to je to. Ostali u koje se uzdamo su već plasirani ili samo čekamo formalni presek lista. Više je stranaca nego ikad, to bi moglo da nas pogura. Uzdamo se i u stare kajle više nego ikad: Novaka (koji bi morao da žrtvuje W ako želi medalju), Španovićku, Mikeca, Arunovićku, borce sa olimpijskim iskustvom. A najveće uzdanice su nam opet borci, svi, i stari i novi, i naši i “naši”. Od kolektiva (sa sve basketašima) se očekuju 2-3 medalje, od individualnih neborilačkih da konačno osvoje zlato i još nešto pride, a od borilačkih da nam opet donesu 3-4 medalje. Sedam je ok cifra. Sve iznad toga je top, a ispod veliki neuspeh. Možda nas iznenadi neka mlada nada ili neki novi Sebić, to bi tek bile slatke medalje. Novih đokovićevskih neprijatnosti će svakako da bude, pa bi valjalo da se to nekako iskompenzuje neočekivanim slavljem. Do sada su tu ulogu preuzimali strelci, možda bi sad mogla malo i atletika da se umeša ili recimo ženski boks.
