Rio 2016. - u susret OI

[Patriota]

Hvala na dobrodošlici i lepim rečima, nadam se da me pohvale neće iskvariti...

Dotakao bih se još nekoliko manje atraktivnih tema koje uvek izazivaju oprečna mišljenja i vrlo često je teško na njih dati pravi odgovor.
Večito pitanje vezano za brojčane pokazatelje, šta je uspeh na OI za jednu zemlju. Za mnoge merila su različita. Da li je to broj medalja ili broj učesnika ili broj sportova ili broj disciplina ili sve to zajedno? Ko više i da li uopšte doprinosi na pozitivno mišljenje o jednoj zemlji kao sportskoj naciji – 48.hodač ili trinaesti vaterpolista, dvanaesta odbojkašica, četrnaesti rukometaš koji cele OI nemaju ni minut proveden u igri? Ova pitanja su delimično komentarisana na ovom forumu još za vreme i posle OI 2012. , a neka su pomenuta i u nekoliko predhodnih komentara. Pre svega odnosila su se na naše takmičare sa B normom koji su nazivani raznim imenima, zatim da li broj od 115 takmičara odgovara finansijskoj moći naše države, da li smo imali dovoljan broj ozbiljnih kandidata za medalje, da li je malo ili mnogo 4 medalje za našu zemlju itd.

Naveo bih nekoliko primera iz kojih se može videti da se od zemlje do zemlje ovim pitanjima različito pristupa. Kao ogledno takmičenje uzeo bih upravo poslednje OI održane 2012.godine.

Prva zemlja koju bih analizirao je Nemačka.
Jedna od zemalja koja se može nazvati sportskim gigantom. Njima je takodje, sve gore navedeno jako bitno i broj medalj i broj učesnika i sve ostalo. Oni su u Londonu imali 392 učesnika i osvojili 44 medalje. Dakle, nisu štedeli ni na broju učesnika, ni na broju vrhunskih sportista, kandidata za medalje(što za zemlju te finansijske moći možda i nije tako teško). Tezu da je vrlo teško zadovoljiti sve ukuse, kod ove zemlje, temeljima na svom ličnom stavu. Naime, oni su osvojili 44 medalje u Londonu ali samo jednu u ekipnim sportovima i to u muškom hokeju natravi. Lično mislim da bi oni i sada posle više od dve godine od završetka OI pristali da im se smanji broj medalja za 5 ali da im se upiše jedna u ekipnom sportu sa loptom.

Druga zemlja, Mongolija.
Da pitate prosečnog poznavaoca sporta da li ova zemlja učestvuje na OI, ne bi znao da vam kaže. Mongolija je na OI u Londonu imala 29 takmičara i osvojila 5 medalja(slično je bilo i 2008.). Dakle, oni sa malim brojem takmičara uzimaju zavidan broj medalja. To su medalje osvojene u tri borilačka sporta kojima su oni kao nacija naklonjeni(boks, džudo i rvanje).

Treća zemlja, Austrija.
Na OI u Londonu Austrija je imala 70 takmičara i nije osvojila ni jednu medalju. Mnogi će reći da su oni orjentisani na zimske sportove i da im letnje OI nisu bitne. Medjutim, za jednu uredjenu zemlju, finansijski prilično stabilnu, gde je sport profesionalan, to je katastrofa.

[-Lepi-]

Svaka cast momci.Dominirate.
Milina je sve ovo citati.Samo tako nastavite.

[jabukamen]

Dotakao bih se još nekoliko manje atraktivnih tema koje uvek izazivaju oprečna mišljenja i vrlo često je teško na njih dati pravi odgovor.
Večito pitanje vezano za brojčane pokazatelje, šta je uspeh na OI za jednu zemlju. Za mnoge merila su različita. Da li je to broj medalja ili broj učesnika ili broj sportova ili broj disciplina ili sve to zajedno? Ko više i da li uopšte doprinosi na pozitivno mišljenje o jednoj zemlji kao sportskoj naciji – 48.hodač ili trinaesti vaterpolista, dvanaesta odbojkašica, četrnaesti rukometaš koji cele OI nemaju ni minut proveden u igri? Ova pitanja su delimično komentarisana na ovom forumu još za vreme i posle OI 2012. , a neka su pomenuta i u nekoliko predhodnih komentara. Pre svega odnosila su se na naše takmičare sa B normom koji su nazivani raznim imenima, zatim da li broj od 115 takmičara odgovara finansijskoj moći naše države, da li smo imali dovoljan broj ozbiljnih kandidata za medalje, da li je malo ili mnogo 4 medalje za našu zemlju itd.

Pratio si forum jos 2012. i tek sad se registrovao. Bas si dugo neckao.

Sumnjam da bi iko imao bilo sta protiv da i na sledecim OI imamo 115 takmicara pod uslovom da su pravi. Nismo mogli reci rukometasima da ne idu na OI jer nemaju sanse ili Karakasevicu da je previse deb`o za ozbiljan rezultat. Ali u sportovima poput plivanja ili atletike gde maratoncu licni rekord garantuje 75. mesto ili gde Topic nigde ne potvrdi normu se itekako mogao skresati broj takmicara. Nisam preveliki pristalica ni odlaska na OI mladih koji ce iskoristiti najvece takmicenje za sticanje iskustva, o slanju veterana da se takmice kao nagradu za nesto od pre 15 godina imam izrazito negativan stav.

Broj takmicara na olimpijadi govori o zemlji toliko da se pred OI podbadamo sa Hrvatima kojih je vise i na ceremoniji otvaranja se kaze da je zemlja xy dosla sa velikim brojem takmicara. Sa pocetkom prvog takmicenja ovo postaje nebitno. Sumnjam da i na vikipediji (mada tamo ima svaceg) postoji rang lista zemalja na osnovu broja ucesnika OI.

Jedini relevantan podatak sa OI je broj osvojenih medalja. Da li je to fer - nije. Ako si druga kosarkaska sila sveta to ti donosi jedno srebro, ako si druga plivacka sila sveta to ti donosi tri zlata i dva srebra sto se ne moze uzeti u svim ekipnim sportovima zajedno. Ljudi su imali ideje da se medalje u timskim sportovima mnoze sa onoliko igraca koliko je u ekipi, procitao sam i ideju da se saberu svi rezultati iz recimo kajaka i da se kaze najbolji su Nemci - zlato, pa Rusi - srebro... Mozda je to postenije, ali sumnjam da ce se to ikad primiti.

Sve medalje nisu iste. Jednom je Irska uzela tri zlata, sve jedna devojka u plivanju. Argentinci su na OI 2004. uzeli samo dve medalje i to dva zlata - u fudbalu i kosarci. Sumnjam da bi se ijedan Argentinac menjao sa Ircem za zlato vise. Na OI u Pekingu Kinezi su uzeli tonu zlata, ali je zastavu ipak nosio Jao Ming - clan ekipe koja nije imala nikakvu sansu za bronzu.

Olimpijada favorizuje pojedinacne (kod nas se kaze i male) sportove. Olimpijada je prilika da cela zemlja upozna Milicu Mandic iako niko nema pojma ko je uzeo zlato u kategoriji ispod i to nije ni vazno jer je devojka osvojila olimpijsko zlato. Jeste i rukometasu i kosarkasu veoma bitna medalja na OI, ali se njima desava i mnogo stvari izmedju. Ekipe, reprezentativna svetska i evropska prvenstva ti donose slavu i ugovore. Sa druge strane moze Mikec uzeti deset svetskih prvenstava i kupova, ljudi pamte Zlatica koji je uzeo olimpijsku medalju. Na plivackom takmicenju u finalu imas njih petoricu sa istetoviranim olimpijskim krugovima, nikad nisam video rukometasa ili tenisera sa takvom tetovazom. I to je razumljivo jer Felps sest meseci posle OI prvi put udje u bazen, preskoci dve godine takmicenja, a teniser sa zatvaranja OI juri na US open koji je podjednako bitan kao i OI, mozda i malo vise.

[octopus]

U potpunosti se sa svim slazem, osim u jednoj stvarcici...

Jedini relevantan podatak sa OI je broj osvojenih medalja. Da li je to fer - nije.

Po meni je to apsolutno najbitniji pokazatelj, uz mnogo visokih plasmana neosvajaca medalja i jeste posteno. Samo sto mi ne mozemo da ciljamo 50 zlata kao Kina i SAD. Ali u poredjenju sa svojim plasmanima na ranijim igrama, plasmanima komsija, plasmanima zemalja slicne velicine i finansijske snage, moze da se dodje do tacne cifre sta je to ok. Evo ja kao laik sam tvrdio da je u Londonu za nas realna (ne i zadovoljavajuca) cifra bila 4 (steta sto tad nisam bio na forumu, lako mi je sad da budem pametan), isto kao sto sad tvrdim da je to 6 medalja. Ni tih 6 nije mnogo u skladu sa nasim potencijalom od 10 na svakim igrama.
Problem tako malog broja medalja, koji sad imamo, vuce se jos iz perioda komunizma. Mi smo na vrhuncu ekonomske snage, sve do kraja 80-ih godina najvise paznje obracali na kolektivne sportove, gde smo i imali veceg uspeha. Ali tada je bio na snazi drugaciji drustveni koncept. Razvijalo se zajednistvo, da ne kazem bratstvo i jedinstvo. Kolektivni sportovi okupljaju vise dece na manjoj povrsini i radilo se na povecanju zdravlja nacije. Sistem koji je sve placao, nije dozvoljavao rasipnistvo u smislu da, sto dvoje (ili cetvoro )dece igra tenis, kad tu moze 12-orica da igra fudbal ili kosarku. Danas kada se gotovo ne ulaze u infrastrukturu i pratece sadrzaje (profesori, kampovi...), ni pristup treniranju kolektivnih sportova vise nije jeftin. Plus, kada se na to doda ljudska otudjenost izazvana razvojem komunikacija, interneta, igrica...I strah koji kreiraju mediji u smislu da ti i najblizi moze nauditi, pa svesno ili podsvesno ljudi izbegavaju da se druze sa svakim kao pre, dolazi do razvoja koncepta individualizma, skoro svuda u zapadnom svetu, pa i kod nas. Streljastvo i tenis su u celoj ovoj prici nekako stihijski isplivali kao nazovi vodeci ind. sportovi, ali i dalje je streljastvo interesantno 15 dana u 4 godine, a tenis dok traje karijera Novaka Djokovica. Iz toga mozemo da zakljucimo da su ind. sportovi kod nas i dalje ultra-nepopularni. Kad na svim nasim portalima atletika (ubedljivo najmasovniji sport na svetu) stoji u rubrici ostali sportovi, sve treba da nam bude jasno.
Gledajuci komsije, mi ne mozemo nista u jedrenju i zimskim sportovima. Nit' imamo more, nit' imamo planinu na kojoj je sneg bar 5 meseci godisnje. To su preskupi sportovi i treba ih precrtati, sve dok se i tu stihijski ne pojavi neki veliki talenat, a onda samo njega i trenera finansirati, a nikako parazitski savez. Ali u veslanju, atletici, gimnastici, borilackim sportovima (gde su se oni vec dokazali, a mi pocinjemo) itekako ima prostora da se jednog nadju neki novi klinci i da se dodje do nama zeljene cifre od 10 konstantnih medalja. Jedini sport, uz streljastvo, gde sam prezadovoljan kako se radi jeste kajak (nazalost bez kanua). Imacemo bezmalo 7-8 vrlo konkurentnih posada, koje mogu da donesu 3 medalje. Da. Vise posada, a manje medalja. A ne jednog Djokovica u tenisu i jednog Cavica u plivanju, pa nastaje tragedija ako neko od njih dvojice zakaze, sto je razmisljanje na nivou jednog nezrelog 15-godisnjaka. Svako moze da ima los dan, ali statistika je neumoljiva. Mora bar 25 kandidata da bude da bi se uzelo 10 medalja...

[octopus]

Dotakao bih se još nekoliko manje atraktivnih tema koje uvek izazivaju oprečna mišljenja i vrlo često je teško na njih dati pravi odgovor.
Večito pitanje vezano za brojčane pokazatelje, šta je uspeh na OI za jednu zemlju. Za mnoge merila su različita. Da li je to broj medalja ili broj učesnika ili broj sportova ili broj disciplina ili sve to zajedno?

Sumnjam da bi iko imao bilo sta protiv da i na sledecim OI imamo 115 takmicara pod uslovom da su pravi.

O broju učesnika sam već pisao i sama cifra mi je nebitna. Žalosno je što OKS nema čvrst stav da kaže ko sve može, a ko ne, da putuje, već se nadaju da će da uđu u istoriju srpskog olimpizma kao neko za vreme čijeg mandata će biti postignuti neki i bitni i nebitni rekordi, i da će možda neko od b-normaša da učini čudo neviđeno i da taj uspeh pripišu svojoj dobroj odluci. Ako ništa ne urade, to im je ok, jer niko ništa od njih nije ni očekivao. Logika za ne poverovati. A troškovi i loša atmosfera zbog pljuvačine novinara? Da, to je nebitno. E, pa, i nije baš. Što se tiče broja sportova, to je već lep pokazatelj, ali ne da od 15 sportova u 7 imaš po jednog nekonkurentnog,već da stvarno pucaš na više polja i da ne znaš gde više vreba mogućnost za uspehom, čitaj medaljom.

Sve medalje nisu iste. Jednom je Irska uzela tri zlata, sve jedna devojka u plivanju. Argentinci su na OI 2004. uzeli samo dve medalje i to dva zlata - u fudbalu i kosarci.

Meni su sve medalje iste. U smislu draže mi je zlato u streljaštvu, nego bronza u bilo kom kolektivnom sportu. Ali, da mogu da biram, naravno da bih najpre izabrao medalju da osvoje košarkaši.

Na plivackom takmicenju u finalu imas njih petoricu sa istetoviranim olimpijskim krugovima, nikad nisam video rukometasa ili tenisera sa takvom tetovazom. I to je razumljivo jer Felps sest meseci posle OI prvi put udje u bazen, preskoci dve godine takmicenja, a teniser sa zatvaranja OI juri na US open koji je podjednako bitan kao i OI, mozda i malo vise.

Upravo zbog činjenica koje si lepo obrazložio, ja se i slažem sa mišljenjem Ronija O’ Salivena, po kome sportovima u kojima sportisti ne žive za OI, nije ni mesto na istim. Međutim, kad vidimo kakve su sve tendencije i da će ako neko izlobira, i pljuvanje u dalj da bude OI disciplina, treba da uživamo dok možemo, jer će se verovatno sve jednog dana pretvoriti u veliku lakrdiju.

[Patriota]

Razlika izmedju sporta i ostalih „društvenih delatnosti“ je u tome što u sportu postoji semafor. Na njemu sve jasno piše, čak i ako se nešto drugo iza toga krije, opet se računa samo to što piše na semaforu. Tako se i najviše broje i pamte medalje osvojene na OI.

Kako se došlo do toga da se u nekim „pričama“ kao jedno od merila uspešnosti pominju i drugi parametri, o kojima je pisano u predhodnim komentarima(broj učesnika, broj sportova...)?

Mislim da odgovor na to pitanje leži u sledećoj činjenici:

- Od ukupnog broja medalja koje se dodele na OI, blizu dve trećine osvoje najveće sportske sile(desetak zemalja), a za preostalu jednu trećinu(i malo preko toga) medalja se bore svi ostali.

Lično mislim da je vremenom iz te činjenice poteklo i vrednovanje ostalih brojčanih pokazatelja o učešću na OI, pre svega kao prestiž, jer su oni često alternativa neuspehu ili malom broju osvojenih medalja.

Kada je reč o našoj zemlji i broju učesnika na OI, takodje, godinama komentarisana tema na ovom forumu i to uglavnom negativno, posebno kada je reč o sportistima sa B normom, koji se ne proslave učešćem na svojim takmičenjima(mada ih nema previše, samo atletika i plivanje). Često se postavlja pitanje o “bespotrebnom” trošenju novca budžetskih korisnika, mada, za šta se sve troši...

Lično mislim da su B norme jako dobra stvar, posebno za mlade sportiste. Evo i zbog čega:

- U nekoliko uradjenih studija došlo se do istog zaključka, da sportisti koji osvajaju medalje u mladjim kategorijama na medjunarodnim takmičenjima, uglavnom to nastavljaju i u seniorskoj konkurenciji. Dok je veoma mali broj onih koji osvajaju medalje kao seniori na medjunarodnim takmičenjima, a to nisu radili u mladjim kategorijama.

Upravo zbog ove činjenice jako je važno da budući kandidati za medalje na nekim narednim OI, kao mladi bez šansi za neki bolji rezultat, osete atmosveru i steknu iskustva sa kojima neće morati da se prvi put suočavaju kada budu kandidati za visok plasman. Smatram da nije ni bitno da li su stekli pravo učešća preko B norme ili na neki drugi način. Kao konkretan primer(a ima ih više) naveo bih mladog dizača tegova Tamaša Kajdočija, kome bi dragoceno iskustvo bilo učešće na sledećim OI, nebitno na koji način izboreno.

Opravdano učešće sa B normom smatram i to ako je uslov da se sa njom napravi štafeta u bilo kojoj disciplini plivanja ili atletike. Samo 16 štafeta se pojavljuje na OI po takmičarskoj disciplini i to nije mala stvar. Konkretan primer su OI 2012. gde je naša štafeta(i ne samo ona) u plivanju bila kompletirana zahvaljujući B normama. Inace, jako značajna trka za istoriju srpskog plivanja, jer su u njoj zajedno u štafeti plivali Čavić i Stjepanović i postignuto je vreme koje verovatno niko nikad neće isplivati u našim okvirima. Nekim čudnim kriterijumima i pre svega sitnim klubaškim interesima koji pritiskaju savez, ovaj rezultat nije moguće pronaći u menijeu rekordi na sajtu plivačkog saveza, kao da trka nikada nije ni isplivana.

[jabukamen]

Gledam malo muke Bekrica u poslednjih godinu i po, pa me malo strah da ne ode putem Nadje Higl i da bude poput one "plesala je samo jedno leto". U skladu sa tim opet se vracam na sportske penzije, ali ovog puta na njihov sportski aspekt. Cinjenica je da to deluje motivisuce na juniore da se velikim trudom moze sa 22 obezbediti za ceo zivot, ali sta cemo sa onim koji su to vec ostvarili? Da li se osvajanjem jedne velike medalje koja je resila sva egzistencijalna pitanja gusi zelja za osvajanjem niza medalja, pomeranjem rekorda? Moguce je da je nesto sto je smisljeno da pogura ustvari uljuljka sportiste i umanjuje glad za uspehom tokom narednih godina kad bi trebalo da ostvaruje svoj maksimum.

[octopus]

Nacionalna priznanja imaju 2 strane medalje. Prva je to, sto se od 40-og rodjendana dobija nacionalna penzija koja uljuljkava sportistu. Ali, neko je verovatno zato i uveo drugu, pokretnu polugu, a to su premije koje se teoretski mogu dobiti svake godine i koje trenere i sportiste motivisu da gledaju da osvoje sto vise medalja tokom jednog olimpijskog ciklusa. Meni se svakako ovo drugo “motivisuce sredstvo” vise dopada i u potpunosti ga opravdavam.
Kajakas Marko Novakovic je odlican primer kako priznanja uticu na sportiste. Godine 2012. je skoro kao anonimus postao evropski prvak i to mu je donelo stipendije, potpuno finansiranje od strane OKS, ogromnu premiju. Pocetkom 2013. godine na nacionalnom trajalsu za ucesce na EP, Dragosavljevic ga je u trci na 200m ostavio za citave 3 duzine camca! Te godine je tavorio u nekonkurentnom dvosedu i nije bilo premije. Onda se sabrao, shvatio sta je najbolje za njega, opet nastavio mukotrpno da radi i u dvosedu sa novim partnerom postao prvak sveta 2014. godine. Opet ogromna (jos veca) premija, opet stipendije, status u reprezentaciji u vidu vrhunskih priprema.
Dakle, do 40. godine ima jos dosta vremena kod vecine sportista. Prohtevi rastu i veliki novac je sve cesce potreban. Jednom da dobro kapne, vise nije dovoljno i to tera sportistu da grabi napred u kontinuitetu i nakon predjenog prvog velikog cilja! Sistem je dobar, motivisuci. I pored toga, sto ce biti jos neka Nadja Higl sa samo jednom velikom medaljom, sve vise ce biti i povremenih, ali i konstantnih medaljasa, kako na manjim takmicenjima, tako i na OI.
Mislim da je jos uvek rano pricati o Bekricu i njegovim dometima i velikim medaljama u karijeri. Peking ce dati mnoge odgovore. Kao sto smo se i pre slozili, 48.50 ce biti kriterijum da li je na dobrom putu ka Riju. Brazil je njemu, kako je naveo, ultimativni cilj, gde planira da trci oko 47.80. Da se ne lazemo, malo nestvarno to sada izgleda.

Patriota je je naveo odlicne primere, i to iz vise uglova, zasto je korisno voditi sportiste koji ne konkurisu za na najvisi plasman na igrama. Takodje mislim, da protiv vodjenja Kajdocija, ali i mnogih drugih bisera srpskog sporta (Bobana Zivanovica, Dragoslava Petrovica, Anje Crevar, Luke Tosica, Andrije Sljukica, Tijane Bogdanovic, Miklosa Hortija – rvaca i Borka Vasiljevica) ne treba ni da bude polemike. Sta je problem? Vec unapred znamo, kao sto to neko prethodno napisa, da maratonka, hodac i drugi biciklista nece zavrsiti trku. Veslaci se cuvaju za EP, koje je 2 meseca posle! Tad ce konkurencija biti desetkovana, pa ce se lako doci do kinte i penzija. Godine 2012. od nasih 5 camaca na EP, 4 su uzela medalje. A znamo da nisu taj kvalitet. Gde su bile te junacine, kad je bilo najpotrebnije svojoj zemlji?! Sve ove kritike nisu zlonamerne, vec se samo odnose na ona delanja sportista, koja nemaju nikakve veze sa sportom i olimpijskim nacelima – brze, vise, jace. Zelja za turizmom, los odnos prema grbu i nedostatak ambicija (a ne losi plasmani), bilo da je rec o mladima ili veteranima, jeste ono sto zulja sve ljubitelje srpskog sporta.

[jabukamen]

Plivacke norme za Rio. http://swimswam.com/qualification-time- ... announced/

[Milutinov Tata]

In addition to the individual events, FINA confirmed just 6 relays for the Olympic Games – the 400 medley, and the 400 and 800 free relays for both genders. Once again, there will be 16 relays in each event, selected on the basis of the top 12 relays from the World Championships, plus the next 4 best times in the qualification period (March 1st 2015-May 31st 2016).

Ne znam da li nasi razmisljaju o mesovitoj stafeti i gde bi sem SP mogli da isplivamo neki bolji rezultat.

[Patriota]

In addition to the individual events, FINA confirmed just 6 relays for the Olympic Games – the 400 medley, and the 400 and 800 free relays for both genders. Once again, there will be 16 relays in each event, selected on the basis of the top 12 relays from the World Championships, plus the next 4 best times in the qualification period (March 1st 2015-May 31st 2016).

Ne znam da li nasi razmisljaju o mesovitoj stafeti i gde bi sem SP mogli da isplivamo neki bolji rezultat.

Nisam planirao da ovoliko pre OI komentarišem moguće rezultate naših sportista ali o ovoj temi ću dati svoje lično mišljenje.

Prvo: Treba uzeti u obzir pretpostavku da će se pokrenuta priča oko državljanstva Arkadija Vjačanina privesti kraju i da će on dobiti državljanstvo i da će samim tim moći da pliva za našu zemlju. Lično mislim da bez njegovog učešća u mešovitoj štafeti 4x100 nemamo šta da tražimo na ozbiljnim međunarodnim takmičenjima.

Drugo: Veom je važno kada će FINA izdati dozvlu za pravo nastupa Vjačaninu za Srbiju. Naime, kada se ova informacija pojavila, Plivačka federacija Rusije nije imala direktno ništa protiv toga on pliva za Srbiju ali su se u tom trenutku pozivali na određeni član statuta FINA u kome navodno stoji da mora da prođe godinu dana od “dana početka stanovanja”(verovatno se misli na državljanstvo) u jednoj zemlji, da bi plivač mogao da nastupa za tu zemlju. Dakle, treba sačekati odluku FINA, kao i konačan stav Rusije po pitanju prava nastupa.

Treće: Na zvaničnom sajtu FINA su objavljena takmičenja na kojima se mogu isplivavati norme za OI. U pitanju je veliki broj takmičenja ali mislim da je to u našem slučaju nebitno. Evo i zbog čega: Potencijalni članovi naše štafete 4x100 mešovito su raštrkani po celom svetu i mislim da ih je moguće okupiti samo na velikim takmičenjima(SP i EP). Stjepanović i Lenđer treniraju u Dubaiju, Vjačanin već godinama unazad u SAD, dok je Silađi u Srbiji.

Četvrto: Ako ne budemo među prvih 12 štafeta na ovogodišnjem SP ili ako zbog tehničkih razloga uopšte ne budemo nastupili, ostaje nam da do kraja maja 2016. isplivamo jedno od najbolja četiri vremena u svetu(ne računajući vrmena štafeta koje su već prošle na OI) na bilo kom odgovarajućem takmičenju i tako popunimo preostala četiri mesta koja će voditi na OI. Imajući u vidu sve okolnosti mislim da je najrealnija opcija da to pravo izborimo u maju 2016. na EP u Londonu, inače poslednjem takmičenju na kome je to moguće ostvariti kada su štafete u pitanju.

Peto: Možda malo pristrasno i navijački, očekujem uspešan nastup naše štafete 4x100 mešovito na OI 2016. Mislim da bi plasma u finale bio odličan rezultat za našu zemlju ali pre svega mislim da će najviše zavisiti od rasporeda takmičenja i eventulalnog preklapanja satnice sa pojedinačnim disciplinama koje bude plivao Velimir Stjepanović.

Na kraju, ono što se svakako mora priznati, štafeta 4x100 mešovito u sastavu: Vjačanin(leđno), Silađi(prsno), Lenđer(delfin), Stjepanović(slobodno), zvuči respektabilno i na svetskom nivou.
Možda je ovaj tekst na više od 500 dana pre početka OI malo nerealan i navijački, ali videćemo…

[Milutinov Tata]

15-godišnja Srpkinja ima 2 B norme

4:47,35 minuta 400 metara mešovito - A/B norma: 4:43.46 / 4:53.38
2:17,14 minuta na 200 metara mešovito - A/B norma: 2:14.26 / 2:18.96

Ovde dilema nema, ona mora u Rio. Bravo Anja!

[Angus Young]

Bravo !

[octopus]

B olimpijska norma garantuje Crevarevoj put u Rio ukoliko dve druge plivačice iz Srbije ne isplivaju A normu, ili ako se ne popuni kvota od 900 takmičara.

Znaci, 90% se plasirala. Neka jos malo popravi vremena za svaki slucaj.

Ovu devojcicu bismo morali da posaljemo u SAD ili neku Francusku, jer ona ce definitivno uskoro da prevazidje trenerske kapacitete ove zemlje, narocito u ovako specificnim disciplinama. Mislim da se ovakav talenat, stvoren u srpskim bazenima, nece jos dugo pojaviti i ne smemo da je izgubimo.

[Tufi]

Bravo!!! Što neko reče ona MORA u RIO, jer će na sledećim igrama biti u najboljim godinama i bilo bi odlično da i prije toga osjeti kako je biti dio nečeg takvog