Šeikov dnevnik**, januar 2013.*****
****
SAMO što smo poleteli, zvao Njegovo Veličanstvo šeik brat Kalifa, da me pita da li on to mene ne vidi na drugoj strani našeg dugačkog trpezarijskog stola, ili mene nema na doručku. Ja mu rekao da idem do Mančester sitija, da vidim da li je Njegovo Veličanstvo šeik brat Mansur nešto kupovao od igrača u prelaznom roku, a usput ću da svratim do Srbije. Brat Kalifa pitao šta je to Srbija, a ja mu rekao da je to ona zemlja iz koje su onomad došli svojim, a vratili se našim avionom, jer se njihov pokvario. Onda me je on pitao jesmo li bacili taj njihov avion što se pokvario, ja mu objasnio da se to u Srbiji ne radi, nego da se kod njih stvari popravljaju. Brat Kalifa rekao "Svašta ima na ovom svetu", poželeo da mi Alah podari srećan put, lepu kupovinu i da mu se javim sa druge strane stola kad budem bio ponovo na doručku.****
* * * * * * * * * * * * * * *****
Malo sam se uplašio tokom sletanja. Naime, sleteli smo na parče betona pored neke omanje zgrade sa tornjem, pa sam mislio da nam se nešto desilo i da smo prinudno sleteli, tamo gde smo mogli. Onda je pilot objasnio da je sve u redu, ali da je njihov aerodrom mali pa to sve malo čudno izgleda.
Rekao sam sekretaru da zapiše da, ako ikad budemo ponovo dolazili, kupimo taj aerodrom i da ga malo sredimo i povećamo, da ne moram da se stresiram ponovo.****
Onda sam izašao iz aviona, gde me je sačekao brat Aleksandar i neki vojnici. Jedan od vojnika je visoko podizao kolena i vitlao nekom sabljom, onda mu je brat Aleksandar klimnuo glavom, pa se ovaj sklonio, a onda sam i ja klimnuo glavom i moje obezbeđenje je vratilo svoje sablje, pištolje i puške u korice. Vojnik izgleda nije imao loše namere. Ostali vojnici su bili iste visine i sasvim lepo poređani, pa smo pored njih prošli a oni su nas gledali netremice. Svideli su mi se ti vojnici, pitao sam brata Aleksandra mogu li da ih kupim i da ih držim kod mene na aerodromu za slučajeve kad mi dođu neki gosti, na šta se on prvo malo zbunio, a onda je sa žaljenjem rekao da to nije moguće. Pa sam i ja sa žaljenjem rekao da je to šteta, a moj sekretar je takođe sa žaljenjem precrtao vojnike sa spiska za kupovinu.****
* * * * * * * * * * * * * * *****
Onda me je brat Aleksandar odveo u neku zgradu sa crvenim tepisima i uzanim hodnicima gde smo, u nekoj prostoriji veličine mog kupatila u Abu Dabiju, imali sastanak sa mnogim nekim ljudima. Pitao sam brata Aleksandra da li se to nalazimo u ambasadi Ujedinjenih Arapskih Emirata, a on mi je rekao da mi nemamo ambasadu u Srbiji. Konstatovao sam da je to šteta i da bismo mogli da kupimo ovu zgradu u kojoj imamo sastanak, da to bude naša ambasada. Brat Aleksandar je sa žaljenjem rekao da to nije moguće, jer je to zgrada Vlade Srbije. Ja sam pogledao kroz prozor i video neku zgradu u ruševinama, preko puta. Pa sam pitao brata Aleksandra mogu li da kupim tu zgradu, ako već ne mogu ovu? Brat Aleksandar je sa radošću rekao da je zgrada na prodaju, ali u paketu sa fabrikom vojnih raketa, a njegov kolega brat Mlađan je dodao da je i taj paket takođe u paketu, sa osam poljoprivrednih kombinata i kreditom za navodnjavanje. Pošto mi se ta zgrada preko puta dopala, rekao sam sekretaru da stavi na spisak i zgradu i kombinate i kredit i rakete. Pa ćemo posle da vidimo šta ćemo sa svim tim. Za rakete nije problem - na Bliskom istoku uvek može da se nađe neko kome to treba. A ni za poljoprivredne kombinate nije problem: ako imaju neku lepu travu, možemo da je stavimo u Mančester siti.****
* * * * * * * * * * * * * * *****
Posle smo obišli neko veliko betonsko korito sa sedištima na strani i velikom livadom u sredini. Po golovima koji su bili sa po svake strane livade, pretpostavio sam da bi to moglo biti neko igralište za fudbal, a da će posle da me vode da vidim i neki pravi fudbalski stadion. Brat Aleksandar i domaćin igrališta, brat Dragan, rekli su da posle neće da me vode nigde, jer je ovo na čemu smo sada fudbalski stadion njihovog najvećeg fudbalskog kluba. I da je taj fudbalski klub nekad bio šampion Evrope i sveta. Ja sam se slatko nasmejao, a i oni su, da me ne uvrede. Onda su mi objasnili da se nisu šalili i da je stvarno tako bilo. Meni je bilo žao kluba, pa sam rekao da bi njihovi bogataši trebalo da kupe taj klub, kao što je naša porodica kupila Mančester siti. Onda su oni rekli da zakon ne dozvoljava da se klub kupi, a i da su bogataši delom u pritvoru, a delom se kriju. Ali da ja mogu da budem sponzor kluba. Pa su se nasmejali, a i ja sa njima, da se ne uvrede.****
* * * * * * * * * * * * * * *****
U Srbiji smo bili i u lovu. Svidelo mi se lovište, htedoh da ga kupim, ali brat Aleksandar je sa žaljenjem rekao da lovište nije na prodaju, već trideset i nešto godina, otkad je umro njihov najveći lovac. Takođe smo otišli i u neki klub na večernju zabavu, svideo mi se i klub i pevačica, ali brat Aleksandar je sa radošću rekao da oni imaju prilično veliki izbor pevačica, pa nisam kupio ni klub, dok ne odaberem bolju pevačicu. A to ni ne znam kad ću, jer sam završio posetu i odleteo u Mančester siti. Danas igramo protiv Arsenala, neka nam Alah podari pobedu. Sekretaru sam rekao da me, kad se vratimo u Abu Dabi, podseti šta smo kupili u Srbiji, ne bi li o tome obavestili Njegovo Veličanstvo šeika brata Kalifu, na doručku, kad se i ako se vidimo.****
Obradovaće se, on uvek voli kad ja nešto kupim. ****
