Hajzenberg wrote:Pre nego legnem a i dok mi još na umu evo par rečenica o Slagalici, dotakli smo se te teme kad večeras blejasmo na temi fudbalske reprezentacije Srbije a sve povodom nestvarnih gafova one budale Gojka.
Katastrofalan završni ciklus Slagalice, ovaj zadnji pre superfinala. Od 16 učesnika njih 14 dibidus ništa ne znaju, ovaj mladić sa bradom iz NS sasvim solidan (mada izbacio dvojicu dedurina) i tu neki lik što pobedio pre par godina ali i njegovo znanje u prvoj rundi, tj.nastup veoma diskutabilan. Ovi ostali skandalozni, ni 200 poena da sastave u dve partije, a toliko lupaju i toliko bisera prosipaju da je to sramota za javni servis, pre svega za njih same. Pravi biser je izvesna Biserka koja u prvoj emisiji uletela u minus pre asocijacija a ova dvojica večeras pravi nesrećnici, svako na svoj način. Ovaj što izgubio kaže za Joko Ono da je Ovo Ono kad bilo pitanje o udovici Džona Lenona, ovaj drugi povezuje Mastriht sa Portugalom i još je nešto lupio u igri Ko zna zna. Imaju na YT sve emisije, bisera je puno, treba to sve pohvatati, ne znaju prosta pitanja, lupetaju, odugovlače, samo je ovakav bio čini mi se još jedan ciklus leto kada se dva klinca od 20-21 godine domogla finala i pobedio manje gori.
E ono što mene zanima je sledeće: Prvo, kako su svi ovi likovi prošli testiranje uopšte a mislim da postoji testiranje, objašnjavao je neki lik na YT što prošle godine pobedio u jednom ciklusu da postoji i kako to sve teče. Drugo, kako je moguće da su ovoliku gomilu idiota okupili na jednom mestu umesto da ih razvrstaju po ciklusima, jedino ako su se kasnije svi prijavili ali ne bih rekao da je sve tako. A imamo primer recimo oktobarskog ciklusa gde je Karna razvalio ali i finalista imao veliko znanje koje nije pretočio makar ni u jedan od 5 najboljih drugoplasiranih rezultata da bi otišao u Supefinale jer nije mogao da opepeli pored Karne a imali smo i dvojicu jakih polufinalista koji bi pobedili u većini drugih ciklusa u kojima bi nastupili, npr. u ovom novembarskom ili onom letnjem. Verovatno svesno stavljaju poneki ciklus gde su samo mladi takmičari ali nije to fer, neko osvoji pehar i 150 hiljada ili 50 hiljada kao finalista a znanje mu veoma upitno.
Ono što je mene zezalo godinama i zbog čega se nisam prijavio nije strah od neznanja već naprotiv, znanja imam dosta i time se ne hvalim, nije možda ni taj strah od kamera nego misao ''šta ako naletim odmah na nekog Karnu ili nekog iskusnog kvizaša pa ne samo da izgubim nego se i osramotim'' a eto ovaj dečko iz NS lagano dobi za rivale dvojicu deda, sad ide na ovog što povezuje Mastriht sa Portugalom i eto ga u finalu, previše laka priča, u kvizovima treba sreće kao i u pravom životu. A i jebiga nismo svi isti, Tegijev deda po rečima njegovog unuka kome uzgred budi rečeno čestitam ovom prilikom na nastupu u Poteri nije imao hrabrosti da se pojavi u kvizovima iako je kvizoman i ima neosporno znanje ali...Ali kad vidim kakve budale dobijaju priliku za nastup pred višemilionskim auditorijumom muka me uhvati i dođe mi konačno da se prijavim za tu fucking Slagalicu pa makar me neki Karna pomeo za ogromnom razlikom
Šta je uopšte danas opšta kultura? Postoje neke stvari koje se kao moraju znati jer se provlače kroz školovanje, ali tu je uvek onaj izgovor da se zaboravilo. I zaista se zaboravlja, naročito istorija, gde u jednom momentu moraš držati u malom prstu lekciju o celom toku neke bitke, a kroz par godina ne možeš da se setiš ni koji je vek, a kamoli tačan datum. Isto važi i za književne epohe, umetničke pravce. Ljudi mešaju npr. impresionizam i ekspresionizam, romantizam i realizam - često im je teško da navedu jednog poznatog predstavnika, kamoli nešto više, da prepoznaju delo. U našem školskom sistemu se slabo radi na tom hronološkom objedinjavanju raznih događaja, pa ne čudi što mnogi ne znaju da li se nešto dogodilo u novoj ili staroj eri.
U današnjim kvizovima je mnogo više zastupljena opšta informisanost - često se pojavljuju pitanja o ličnostima koje su nedavno preminule, ili poslednji osvajači medalja na raznim takmičenjima, poslednji dobitnici Nobelovih, književnih, filmskih nagrada itd. To isto pitanje postavljeno za nekoliko godina je samo jedan podatak u moru nečega što beleži statistika (niko ga se ne seća), a samo zaljubljenici u određenu oblast mogu da ga reše.
Zanimljivo je da su zastave i grbovi prilično forsirani jer se tu može izvući dosta pitanja. Pa opet, većina nas poznaje Evropu i nekoliko značajnih zemalja, ostalo gotovo da je potpuno nepoznato. U Poteri se ne libe da daju upravo takva pitanja jer tragači imaju potrebna znanja iz te usko stručne oblasti, što nije slučaj sa takmičarima.
Da se vratim na Slagalicu. Od samog starta ne postoje nikakve garancije da će nekoga pozvati, bilo je slučajeva da su čekali više od 10 godina na poziv, što je skandalozno ako je tačno (da su im makar odgovorili šta je razlog tome). Za to vreme ne postoji ograničenje u broju učešća bivših takmičara, plus superciklus kao bonus ako osvoje regularni. Koliko vidim, neki su rešili da dolaze sve dok ne osvoje, a kada (ako) osvoje, primire se nekoliko godina i ponovo dođu. Zanimljivo je i da voditeljke uvek potenciraju to, vi ćete nam se vratiti ponovo, još ste mladi. Kako je krenulo Slagalica će još dugo trajati upravo zbog tih ponavljača. Naravno, oni u proseku imaju veće znanje od običnog igrača koji nema ikustva sa kvizovima. Kažem, u proseku, jer bilo je slučajeva da precenjuju svoje sposobnosti. Uvek sam se čudio onom nerviranju kad im izmakne pobeda. Kviz je najviše uslovljen srećom, kada je znanje uravnoteženo. Tačnije igra u kojoj mora mnogo toga da se poklopi. I nije tačno da se ne može čovek spremati, već da se to znanje prikuplja celog života (što neki obično kažu). Samo gledanje kviza je priprema, a posebno je to izraženo kod Slagalice u kojoj nema šta već nije pitano. Kada se ukapira šta je to što se najviše ponavlja, onda je pola posla oko pripreme završeno. Druga polovina je učenje istog. Evo npr. ako vam se pojavi Platon u asocijacijama obavezno recite država, velika je šansa da ćete pogoditi.
Zaista ne bih da govorim kako je neko dobar ili loš, ili da ciklusi odudaraju jedan od drugog, jer je toga bilo i ranije. Mislim da većina njih ode zadovoljna iz kviza jer su probali kako izgleda, ne opterećujući se previše rezultatom (teška manjina su ovi koji streme ka finalu, tituli). Početnicima ništa ne možemo posebno da zamerimo, osim što nas nervira kada se malo spusti prag znanja na koji smo navikli. Zaboravljamo da Slagalica polovinu svojih igara ne temelji na znanju, što je dovoljan razlog da i oni lošiji uzmu učešće. Nekada je važilo da svako treba da se prijavi, danas uz ovako bedne nagrade i nagradni fond od 200 hiljada (umesto nekadašnjih milion), samo ko žudi za tradicijom. Prelivanje novca iz standardnih u superciklus je jedan od većih promašaja. Kao i sabiranje poena iz dve partije, što često drugi susret čini dosadnim. Kao da nisu gledali nijedan sport, svuda su poen razlike tek drugi, treći kriterijum pri proglašavanju pobednika. Koliko samo to psihološki deluje kad znaš da moraš da juriš npr. 70 poena razlike.
