Malo sam izmešao pasuse sa seniorskom i pionirskom atletikom što je učinilo post konfuznim, ali razumeli smo se. Odavno nismo imali neku sociološku raspravu.
Ti si dao biološku, a ja ću finansijsku dimenziju.
Kad sam pisao o nadmoći muške atletike, mislio sam na vreme do otprilike 2000. godine, što je period trajanja od bar pola veka srpske iole ozbiljnije atletike. Od kada se krajem milenijuma menja koncept življenja u Srbiji, to utiče i na sport. I muški i ženski. Nekad si mogao da radiš u fabrici i popodne treniraš. Ako si talentovan i vredno radiš, ne moraš biti najveći šampion i rekorder, ali postizao si uspehe i bio si cenjen u nekim krugovima i to te je činilo srećnim. Dok ni za egzistenciju nisi morao da brineš – fabrika i traka su te uvek čekale. Tada si mogao sa tih nazovi 50k plate i da razmišljaš o ženidbi i porodici, a i nije ti trebalo 50 evra za izlazak u grad. Nije bilo troškova koji ti danas izbijaju novac iz džepa i bez kojih je nazamislivo živeti. Nije bilo ni gugla ni društvenih mreža da se bedačiš kako drugi ljudi u svetu i što je još bitnije - oko tebe, lepo žive. I uopšte, za vreme komunizma luksuz i konformizam su bile zabranjene kategorije, osim za vrlo malu grupu povlaštenih. Svi su bili zadovoljni sa malo i to je uticalo da atletske karijere iako skromne traju i do tridesete, tj. sve dok se biološki ne iscrpiš. Biti siromašan, nije bilo sramota.
Danas je gotovo jedino merilo uspeha čoveka novac. I to nebitno kako si došao do njega. Momci koji su kandidati za nacionalno priznanje itekako imaju motiva da se bore. U dvadesetim se obezbediš, u četrdesetim si penzioner, ne moraš ništa da radiš. Nije to ni blizu novcu nekog solidnog fudbalera pečalbara, ali je skroz ok, pogotovo ovaj deo nakon četrdesete. Možeš da ne razmišljaš o egzistenciji i da se posvetiš lajfstajlu i hobijima. A šta je sa ostalih 99,xx predstavnika atletike ili drugih sportova? Osuđeni su na odustajanje. U drugoj polovini dvadesetih tvoja generacija završava fakultete, neki odmah počinju solidno da zarađuju. Neki odlaze vani i imaju svoju priču. A neki petljaju nešto privatno i solidno im ide. A ti treniraš, bez šansi da budeš neko, razbijaš se, sve ostalo je po strani jer si iscrpljen, a niko to ne ceni. Godine prolaze, a broj vršnjaka koji nešto od svog života čine je sve veći. I onda mora da se seče. Već si u godinama, nisi navikao da učiš, završavaj neko sranje od fakulteta na brzinu pa se laktaj ili beži preko da budeš neki trenerčić ili bilo šta drugo. Ova deca se više ne zadovoljavaju mrvicama i to je ok, zato nema radne snage. Neće više niko da bude rob. Nažalost, decu ni zanati ne zanimaju, a sad od toga može super da se živi. Da se vratim na sport, zato su jako retki slučajevi da neko posle 23-24. godine života pravi lične rekorde, a po biologiji kod muškaraca, osim ako si baš super talenat nije ni realno da se pre obaraju državni rekordi i postižu svetska ostvarenja. Mada, trendovi su takvi i u svetu i samo najbolji atletičari sveta dočekaju tridesetu kao aktivni sportisti.
Žene su do pre samo 20-ak godina bile gotovo obespravljene. Nije bilo SOS telefona i zakona koji ih adekvatno štite. Očevi i muževi su donosili sve odluke u porodici. Bio je veliki pritisak društva da se udaš i da rodiš. Manje su završavale fakultete i vozile automobile, više su bile domaćice. Danas je sve otišlo u skroz drugom smeru i previše (najviše to u vezi braka i rađanja), ali za sport, te promene su pozitivne. Ako žele da treniraju, ne može niko u tome da ih spreči. Samostalno zarađuju pa su samostalne i u odlučivanju. Nemaju pritisak da stiču, jer njima novac treba samo za trenutne potrebe. Svesne su da kad požele da završe karijeru, mogu odmah da se udaju i reše finansijske probleme. Jer većina njih su zgodne, a to je dovoljno. Pored kulta novca, danas dominira i kult tela. Samo dobra fasada i prodaješ se garantovano. Ne mora čak ni lepa da bude. I muškarci su zveri postali, dok je odmeri od nogu preko struka do grudi, krv više nije u mozgu, pa pogled do lica i ne stiže. Elem, slobodne su i nemaju pritisaka poput muškaraca. Sve više će biti atletičarki koje u tridesetim ili blizu postižu najbolja ostvarenja. Sve više se u dokolici upražnjava trčanje, sve više je rekreativnih maratonki. U Hrvatskoj su neke od takvih dogurale do nestvarno dobrih ostvarenja. Imaju 3-4 maratonke na ispod 2:40h. I kod nas će toga da bude.
