Последњи вапај са Крста, Раднички пред гашењем
Раднички, троструки првак Европе, освајач тринаест титула шампиона Југославије, клуб са једном од најдужих традиција на свету је пред гашењем.
Уколико до маја, кад се завршава сезона, тим са Црвеног крста не пронађе средства за наредну, легенда овог клуба Светлана Китић ће бити приморана да стави катанац на клуб славне прошлости.
Последњих месеци директорка тима је тражила новац са спас Крсташица, а јуче је одржала конференцију за новинаре у просторијама клуба и одлучила да упути последњи вапај свима који могу да помогну.
- Некада сам овде седела са осмехом, а сад ме изједа туга, јер се само сећам клуба који је био институција, не само у нашој земљи, него и у Европи. Некада смо овде славили титуле и радовали се, а сад се осећам као просјак, као мајка која моли како би нахранила дете – почела је емотивно Светлана Китић.
Клуб са Црвеног крста више нема средстава ни да приведе такмичење крају, а о платама играчицама и тренеру Горану Цмиљанићу и да се не говори.
- Пристали су да до краја сезоне играју без динара и хвала им бескрајно на томе. Међутим, имамо велика дуговања, а остали смо и без средстава за службена лица. Рукометни савез нам је помогао и он ће сносити трошкове судија и делегата на преостала четири меча кад смо домаћини. Мислили смо да ће се ствари променити после Европског првенства, да ће неко уложити новац, али дошло је горе време, угасила се Бачка Паланка, а по свему судећи ће и Раднички ако не будемо имали новца за следећу сезону.
Китићева се потом осврнула и на чињеницу да држава није помогла њеном клубу.
- Ако могу милионима да помогну Партизану и Звезди, онда није у питању новац, него жеља. Држава се понаша према ова два клуба као мајка, а осталима дође као маћеха. Чуди ме да држава није нашла модус, предузећа дају само донацију, а то је 100.000 евра, док други добијају спонзорске уговоре.
На крају је Цеца Китић додала:
- Свакодневно нам деца умиру од дроге и алкохола, окрећу се криминалу и траже спас на улици, а народ као да није свестан да је спорт право место за њих. Ако се клубови буду гасили деца ће бити на улицама, а ако спортски колективи буду опстајали велики број деце ћемо окренути у правом смеру.
Председник клуба Милан Магић је такође упутио апел држави, фирмама и свима који могу да помогну.
- Кад смо дошли у клуб 2006, био је угашен, није ни постојао. Одлучили смо после две године да га оживимо, јер Раднички има традицију. Затекли смо дуг од око 70.000 евра иако су нас убеђивали да је био 30.000. Све смо урадили да спасемо клуб, нисмо желели да покрећемо нови, јер већег од Радничког нема. Нисмо имали спонзоре, сами смо све финансирали, сад имамо дуг од око четири, пет милион динара, што није велика сума, ако погледамо дуговања већих тимова. Већ две године функционишемо без икакве помоћи.
