U Kataru i posle njega krenulo je nizbrdo i najveći je problem što se ništa u izdanjima Orlova od novembra 2022. do novembra 2023. nije popravilo
Treba čestitati, treba proslaviti. Čekalo se 24 godine da se naša reprezentacija vrati na Evropsko prvenstvo i dočekalo se. I takav rezultat ne treba potcenjivati. Da je to toliko lako, jednostavno i obično, valjda bi uspela i neka generacija ranije, ne bi sve, jedna za drugom, udarale u zid.
Ali isto tako valja sada, dok je još vruće, reći da je igra reprezentacije Srbije tokom celih kvalifikacija bila ispod očekivanja. Da su nam Orlovi ostali dužni dobrog fudbala. Da je razočaravajuće što je moralo da se drhti do poslednjih minuta da bi se overio prolaz na EP. Da ne zaslužuje divljenje činjenica da se na šampionat otišlo pobedama nad Crnom Gorom (2:0, 3:1) i Litvanijom (2:0, 3:1), a bez ijedne protiv Mađarske (1:2, 1:2) i Bugarske (1:1, 2:2). I mora se pošteno priznati da sa ovoliko problema u igri, naš državni tim nema čemu velikom da se nada u Nemačkoj.
Ako nešto ima dobro za sve, to je da će put na šampionat kontinenta proći bez euforije. Pred Katar je dodirivala nebo, pa se Srbija nije dobro provela. Lekcija je naučena, mada je i atmosfera oko Orlova, baš zbog tih sve slabijih partija na terenu, danas daleko od karnevalske. Javnost je zauzela stav, naučena iskustvom, da Piksi i njegovi puleni u Nemačkoj mogu sada samo pozitivno da iznenade. Negativno ne mogu.
Srbija je poslednju sjajnu utakmicu odigrala protiv Norveške u Oslu u odlučujućoj borbi za prvo mesto u Ligi nacija (2:0). Bilo je to dva meseca pred Mundijal. U Kataru i posle njega krenulo je nizbrdo. I najveći je problem što se ništa u izdanjima Orlova od novembra 2022. do novembra 2023. nije popravilo.
Štaviše, izgledala je igra Srbije i pre Katara kao kratko ćebe: napad je mogao svima da zatrese mrežu makar jednom, ali je zato odbrana mogla od svakog da primi makar jedan gol. Nije postojalo balansa u timu, a slika i prilika svega bio je meč protiv Kameruna, gde su Orlovi „uspeli“ da i pored vođstva od 3:1 prime dva gola – iz kontre. Van svake fudbalske logike.
Početne tanke igre (i pored pobeda) u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo pravdane su postmundijalskom depresijom. Nisu samo navijači, ostali su i fudbaleri debelo razočarani neuspehom u Kataru. Ali, koliko god da je Svetsko prvenstvo ostajalo sve dalje u retrovizoru, igra Orlova u kvalifikacijama se nije popravljala.
Piksi Stojković ima uvek u rukavu objašnjenje za sve. Pa je tako tokom trke za Nemačku govorio da sad više nije bitan utisak, nego samo sabiranje bodova. Bitno drugačije od onog „najlepšeg fudbala na svetu“ kako je govorio ranije. No, da i on vidi da tu nešto ne štima i da se Srbija ozbiljno muči, pokazao je iznenadnom promenom formacije u Budimpešti. Prvi put otkako je selektor zaigrao je, kada je imao najjači tim na raspolaganju, u sistemu sa četvoricom pozadi (4-2-3-1). Potrajalo je do poluvremena, kada je rešio da sve resetuje na uobičajenu formaciju. I zamalo je upalilo, ali stative, dva ofsajda...
Imala je Srbija probleme da dobije Crnu Goru u Beogradu, drugi gol koji je prelomio utakmicu pao je u 74. minutu. A, o izdanju protiv Bugarske u Leskovcu da ne pričamo. Moglo je sve da se završi potpunim fijaskom. Pa, da budemo pošteni, posle samo 2:2 sa najlošijim timom u grupi, ostao je nekako kiseo ukus u ustima i pored izborenog plasmana na Evropsko prvenstvo.
Najavio je Stojković da će do šampionata nešto probati da promeni. Samo što neće imati mnogo vremena ni prilika na raspolaganju. Ali Srbija mora, pre svega, da nauči kako da se brani. Jer je postalo frustrirajuće da joj svako ko pređe centar postigne gol. Od osam mečeva u kvalifikacijama, na samo prva dva nije primila pogodak. I to ne znači da krivicu snose samo trojica koja stoje u poslednjoj liniji, pošto često ostaju na vetrometini, uhvaćeni na kontru visoko postavljeni. Za nevericu je kakav je primljen drugi gol od Bugarske ili pogodak od Crne Gore na Marakani, kakav je tu niz grešaka napravljen...
Imala je Srbija tokom ovih kvalifikacija problem i tamo gde do sada nije – u napadu. Dosta „raspevanija“ je bila tokom trke za Katar. Čak ni juče protiv Bugarske apsolutna dominacija u prvom poluvremenu nije pretočena u neko mnoštvo šansi. Protiv Mađarske pak u dve utakmice promašeno je mnogo velikih prilika. A, Orlovi nisu tim koji može da podnese promašena dva-tri zicera i da mu to ne utiče na rezultat.
I kao što smo pisali posle Katara: Piksi mora da smisli „plan B“. Do sada ga nije napravio. Srbija u njegovom mandatu, osim tog poluvremena u Budimpešti, igra stalno isto. I dok su još na Mundijalu sve ekipe imale po dve-tri opcije, a Argentina je maltene na svakoj utakmici igrala u drugačijoj formaciji, menjala po nekoliko igrača, Orlovi su izgledali isto, pa bilo vodili ili gubili, jurili rezultat ili ga čuvali. Dobro, Srbija nema fond igrača kao novi prvak sveta, ali nema nikakvu rezervnu varijantu, kako da se nekad zatvori, kako da se nekad dodatno otvori, kako da nečim iznenadi protivnika, zaigra nešto što protivnik nije očekivao.
Sve to izgleda labavo, neubedljivo, ne budi preveliki optimizam pred Evropsko prvenstvo. Osim ako odjednom sve ne legne na svoje mesto i isto onoliko koliko su podbacili u Kataru, Orlovi sad „prebace“ u Nemačkoj. Prolazno vreme im, objektivno gledano, nije najsjajnije.
