Кад смо се дотакли деведесетих... Дјетињство јебига, по цио дан, након школе си или напољу и пикаш фудбал и у то доба одбојку или гледаш фудбал на тв-у. Спадам у оне који су све живо што се спорта тиче у то доба гледали. А било је неких 6-7 канала, са све локалним који је већим дијелом дана крао сигнал од Еуроспорта.
Прво велико такмичење које сам испратио од почетка до краја, дакле буквално све утакмице у директном преносу и потом цјелокупном снимку било је СП 1998. Од Бразила и Шкотске до Бразила и Француске. Са све егзотиком попут Јамајка - Јапан и Саудијска Арабија - Јужна Африка. Па све то онда и у снимку, да се утврди градиво. А како другачије према Пијеру Иси и Рикарду Гарнеру.
До дана данашњег, у свако доба ноћи, без проблема ћу набројати 32 учесника и цјелокупан костур. Док са посљедњег СП-а вјероватно не памтим ни састав двије групе. Једна утакмица је тада на мене оставила посебан утисак, по мени уједно једна од најбољих утакмица свих СП-а које сам одгледао, ако не најбоља, онда сигурно у топ 3.Вјерујем да сам већ некада на некој од тема и помињао исту.
Не морам причати да је та утакмица одредила судбину Шпаније, Зубизарете и компаније. Истина, имали су они прилику против Чилавертовог Парагваја у другом колу, нису је искористили, а у трећем су се иживљавали над Бугарима, али то ништа није значило. Што се Нигеријаца тиче најбоља генерација коју су имали и коју ће вјероватно имати.
Већ у осмини финала Данци су их буквално разбили. Руку на срце, већу шансу не би имали да су били други у групи, тамо је чекао домаћин и испоставиће се послије и најбоља екипа турнира. Кану, Окоча, Олисех, Икпеба, Бабајаро, Вест... Никад се то више неће родити у Нигерији ни окупити у једну генерацију.
