Stefanm992 wrote:prezivelo se ovo finale , Zoze je mnogo rizikovao , da je nesto uslo u gol Fejnord bi verovatno pobedio na produzetke , na trenutke je delovalo kao da je Liverpul a ne Fejnord sa druge strane , bas tesko za gledanje , ali cist crveni je trebalo da se svira zbog faula nad Abrahamom , neverovatno sta rade ljudi , to bi bukvalno zavrsilo utakmicu
Jos mnogo posla je pred Murinjom da od ove ekipe napravi nesto priblizno onome sto je imao Garsija
Ako se gazde otvore , uz ovaj evro trofej - gorece Olimpiko sledece sezone
Nije Murinjo rizikovao, već je odigrao drugo poluvreme na jedini način kako je moglo da se odigra, s obzirom na to da Romini starteri, koji igraju sezonu gotovo bez zamene, već dva meseca, nakon poluvremena, nemaju snage za sprint.
Ljudi su bili na rezervama već oko 40. minuta, na šta se nadovezala Mikijeva povreda, a Miki je apsolutno jedini igrač Rome koji je sposoban da poveže srednji deo veznog reda sa ofanzivnom linijom, jedini koji u punom trku može doneti loptu do završne trećine.
Igra u drugom poluvremenu je bila proizvod premorenosti igrača Rome i svežine igrača Fejenorda, a Murinjo je, kao i obično, iz takve situacije izvukao maksimum.
U prvom poluvremenu, Fejenord nije video gol, nisu imali polušansu, dok je Roma u ofanzivi odigrala onoliko koliko joj dozvoljavaju limiti i skroman potencijal.
Naravno da ovo nije tek neki tamo bezvezan trofej.
Za Romu, kao klub koji je poslednji trofej osvojio pre 14 godina i koji nema evropski trofej pod pokroviteljstvom Uefe, ovo je ogroman trofej i veliki uspeh, još više jer ga nije uzela neka atomska Roma, već krajnje limitiran tim, bez klupe, bez rotacije, sa rezervnim bekovima kao nezamenljivim starterima, bez zadnjeg veznog, sa povredjenim jedinim igračem koji je sposoban da kvalitetno poveže središnju i ofanzivnu zonu, sa alternativama poput Pereza, Šaravija, Afene i Šomurodova.
Snagu značaja ovog trofeja oslikava atmosfera u Rimu, medju navijačima Rome koji su došli na Olimpiko da prate utakmicu, proslava na ulicama, proslava igrača i rukovodstva kluba.
U kontekstu Romine trofejne istorije, ovaj trofej je veliki i značajan, ali je od ogromne važnosti i po drugim dejstvima, kao što su zaokret mentaliteta kluba, gradjenje pobedničkog mentaliteta, šampionskog karaktera, tvrde vere u svoje mogućnosti i, generalno, prestanak one luzerske Rome koja služi vašarskoj zabavi. Ovaj trofej je važan i kao veliki podsticaj rukovodstvu da nastavi sa projektom i da u njega uloži još više energije, želje i novca, ali i podsticaj igračima ( onima koji ostaju ) da nastave sa napretkom, transformacijom, rastom i borbom za trofeje.
Ogroman trofej za ove momke, klub, navijače i grad. Svi su ga oni tako doživeli, čemu svedoče reakcije i slavljenička atmosfera u klubu i čitavom gradu. Šteta što ne slušaju i ne shvataju znalce sa Avangarde, koji će im objasniti sa je ovo trofej Sneže Djurišić i da nemaju šta da slave.
