by Tegi » 15 Sep 2022, 19:24
Niko ne spori da je Novicki imao slabe saigrače, ta ekipa je i danas simbol za one man team, ali ta selekcija sa Novickim kao liderom je imala solidan kontinuitet još od 1/4 finala 1999. kada smo ih teško pobedili (pogledati kako se Lale Lučić blamirao sa onom Pešićevom generacijom 95 i 97), pa polufinala 2001. i bronze 2002., uz ogroman kiks protiv Italije koji ih je koštao plasmana na OI. Nije to nekakva Finska sa Markanenom koja je uvek tu oko 8. ili 10. mesta, oni su godinama bili u zoni medalja i već su pokazivali da mogu u kontinuitetu da pobeđuju ozbiljne selekcije.
Slovenija i Hrvatska... ti voliš da nabrajaš, nabroj slobodno ko je 2003. i 2005. igrao za Hrvatsku i 2005. i 2007. za Sloveniju. Ali u njihovom slučaju gledaš ono što je bilo a posteriori (rezultat na tim takmičenjima) a kod nas a priori (sastav, nevezano za to što smo te godine ostvarili slabiji rezultat od obe selekcije i što su oni igrali mnogo bolje protiv ekipa od kojih smo mi izgubili na tom prvenstvu). Reći ćeš da sam ja to isto primenio na grčke bekove, ali ne sasvim, jer je baš u Beogradu započeo njihov trofejni niz, tj. oni su još tada postali vrhunski igrači, mnogo bolji od svih naših uzdanica. Već sam napisao, razmeđa epoha, sve selekcije su baš tu oko Atine dovršile smenu generacija iz 1990-ih samo što to mnogima tada nije bilo jasno.
Francuska, hmmm... bili su fenomenalni u Švedskoj, Parker se još tada nametnuo kao lider. Nakon pobede protiv nas, u Areni su dobili Litvaniju 20 razlike, Španiju 30, protiv Grčke ihe prodao Rigodo kao Fontekio sinoć Italiju. Pola puta do relevantnosti... Parker je nakon Beograda igrao samo 2007. kada su ispali od kasnijeg prvaka Rusije i bili treći u svom delu kostura. Već 2009. oni su bili druga najbolja ekipa na Eurobasketu. Nije to nivo iz 2011. ili 2013., ali bili su blizu zlata još u Beogradu.
Španija. Pogledaj utakmicu sa nama na Jutjubu. Ono je bolno, rešili su nas skoro kao u Stožicama. Navaro i Garbahosa kao apsolutni lideri, koji su, da podsetim, pobedili Grke 22 razlike u finalu naredne godine. Bez Gasola.
Jarić i Rakočević. Rakočević kao lider... nisam spreman da tu idem do nekog apsolutnog omalovažavanja kao što se obično radi na tu temu, ali to je smešna karijera i osvojeni trofeji (kao nosilac) u odnosu na najbolje igrače ostalih reprezentacija. Sam si spomenuo nepravedno zaboravljenog Macijauskasa i kakav je ršum napravio u te 3-4 godine dok je imao fokus na košarku. Ista pozicija, isti klub u kom ga je zamenio upravo Igor. Jarića košarkaški obožavam, ipak načinu igre mu je daleko više odgovara uloga iz Indijanapolisa nego ona u Švedskoj ili Novom Sadu. U dobrom sistemu, on je bio preozbiljan igrač, ali ne kao lokomotiva. Kada im prespojiš karaktere i međusobnu netrpeljivost, onda se ovi faktori multiplikuju. Još kod Vujoševića je Rakočević napustio reprezentaciju ne želeći da sekundira Jariću i Vujaniću iako je u onakvoj selekciji za njega bilo mesta mnogo više nego u prethodne dve akcije.
Uopšte ne tvrdim da je taj ishod očekivan, da su sve te selekcije bile ispred nas. Priču sam i započeo tezom o izrazito ujednačenom šampionatu koji je trajao 10 dana i gde 3 ili 4 ekipe nisu maštale o medalji, a nekog izrazitog favorita nije bilo. Poenta priče je da je ta 2005. tolika trauma da nikada nije ni izvšrena revizija cele te sage nakon Indijanapolisa, pa se mišljenje o toj godini zamrzlo u vremenu i prostoru i ostalo isto kao posle Obradovićeve konferencije. Ubedljivo najbolji tim koji se zbog očajnih odnosa i par ludih glava nije prošetao do zlata. A po mom sudu, godina-dve pre i nekoliko godina nakon tog takmičenja su pokazale da je tu bilo i ozbiljnih košarkaških razloga. I da smo zbog zlatnih godina 95-02 počeli po difoltu da precenjujemo svoje igrače, a potcenjujemo tuđe.
Evo ti primer Italije od prošle godine. Tu je Beli, tu je Teo, tu je Bobi, dobili smo ih 7 puta, dobićemo ih i osmi. Da bi narednih godinu dana jasno pokazali da su Italijani bili mnogo kvalitetniji u tom trenutku i da je poraz očekivan. Baš zato što se sagledao teren, a ne ko je koga napušio na treningu. Iako je prvi refleks bio tipično vlado-đurovićevski "imamo amerikanizovanog trenera koji ne zna da podvikne". Ali 2005. skoro 20 godina kasnije i dalje fali neka košarkaška kritika.
A biće ipak da je tegla u pravu, jer je General sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno.
