Spasa nam nema, propasti nećemo
Kolumnista kosarka.rs Vladan Tegeltija piše o neuspehu reprezentacije Srbije ne Evrobasketu u Litvaniji
Košarkaši Srbije propustiće druge Olimpijske igre uzastopno. Projekat London i značajna uloga u njemu, započet još 2008. godine, pao je u jednom meču, protiv Grčke, a u stvari 16 sati ranije eliminacijom u četvrtfinalu od Rusa. Posle dva koraka napred, vratili smo se tri unazad. Posledice su već poprilične. U ovo doba svake godine škole košarke po Srbiji upisuju nove polaznike. Ove nemaju koga, mnoge se zatvaraju. Deca odlaze u druge sportove, nemaju idole, koga da gledaju ni na TV, a neće ni idućeg leta, niti su ove momke videli bar na nekom turniru ili prijateljskom meču u Areni, pred odlazak na EP.
Novca koga je za sport sve manje, u kosarci neće biti. Ko će izdvojiti za kraljicu igara, za sve mlađe selekcije i projekte, kada seniorski tim nema atraktivno takmičenje narednog leta, a preči su oni koji će u London. Teški dani čekaju ljude u Sazanovoj, od finansijskih i animacije sponzora, možda i izbora novog selektora, polemika, diskusija, sujeta, naknadne pameti, korišćenja prilike za lična razračunavanja preko medija, "naplaćivanja dugova". To što na OI neće Turci kao vicešampioni sveta, ili Nemci sa Novickim, je njihov problem, koji ne menja puno na stvari i slaba nam je uteha.
Nisam stručan da ulazim u detalje i finese, ali kao hroničar zbivanja, koji nije propustio ni jedan takmičarski meč, od Sardinije, Helsinkija, Sabathelja ili Sofije i Arene, do poslednjeg u Kaunasu, izneću svoje mišljenje pred čitaoce, od kojih je većina do skora Dudu krstila u "patrijarha" naše košarke, spasitelja, a Tea u Đorđevićevog naslednika, velemajstora, a sada ih čašćava najgorim uvredama i pogrdnim nadimcima.
Nemamo mere ni u veličanju, ni u unižavanju, a gledam ovih dana kako Litvanci dostojanstveno preživljavaju svoju blamažu u četvrfinalu. Šok koji su doživeli od sjajnih Makedonaca, još kao domaćini, mnogo je veći od naše eliminacije od Rusa. No, napunili su "Kaunas Arenu" pobedili Slovence, izborili nadu za London, isto je bilo i u utakmici za peto mesto, a deset hiljada ljudi došlo na juniorski ol-star.
A mi nismo mogli da se motivišemo, iako smo ispali od boljih Rusa. To mnogo toga govori, kao i lanjski poraz upravo od Litvanije, u zamislite, utakmici za bronzu na SP ?! Pisao sam i tada da su dešavanja u polufinalu sa Turskom pokrila sve slabosti i posebno meč sa Litvancima, pa i nepotrebne ulaske u penal završnice i sa Hrvatima i Turcima. Pa zar medalja nije dovoljan motiv tada? Pa zar ni Olimpijske igre nisu sada? Pričamo o karakteru, atmosferi, timskom duhu, kolektivu. Pa ne pokazuje se on samo kada se pobeđuje, naprotiv. Posle rezultatskog pada treba ustati, pružiti ruku saigraču, izbodriti ga, a ne svađati se na klupi pred milionskim TV auditorijumom, ili parketu, što čuju na destine novinara i navijača. Šta bi sa zaklinjanjem na duh, karakter, drugarstvo? U dobru je lako dobar biti, na muci......
Na osnovu čega smatramo da je sve sem borbe za zlato neuspeh? Na osnovu kojih kvaliteta, statusa, karijera, statistika, osvojenih trofeja, kako pojedinaca, tako i Srbije. Lepo je što su nam ambicije velike, ali šta je realno? Selektor je bio dosledan svojoj ideji, imao poverenja u pojedince, tim sa prethodne dve akcije, samo što nam igra nije bila kao u Turskoj, posebno Poljskoj, a i ovde i pre povreda bekova. U odbrani je škripalo najviše, nije bilo agresivnosti, branjenja pika, sprečavanja lakih poena čak i kada nismo bili u bonusu, a bez odbrane mi nemamo šta da tražimo. Napadački ne možemo da pariramo, igramo na veliki broj poena, da se pretrčavamo ili nadpucavamo ni sa Špancima, Francuzima, Litvancima, pa, ispostavilo se ni Rusima i Grcima. Nemamo individualce koji mogu da uz solidan preocenat reše pobednika, a nije se videla i neka koncepcija, sem čekanje da li će Teo da šutne, doda loptu nama, ili njima, posebno posle povrede Tepića.
Mislio sam da želja za dokazivanjem posle minornih, ili nikakvih klupskih uloga, može da nadomesti nedostatak minuta u protekloj klupskoj sezoni, ali sam se prevario. U Poljskoj su igrači bili još mlađi, sa većom minutažom, iako u Partizanu, Zvezdi, FMP i Hemofarmu, ali su igrali. U medjuvremenu su potpisani dobri ugovori, ali ne i minuti u PAO, Olimpijakosu, Efesu, Kahi, Makabiju. Egzistencije jesu obezbeđene, ali šta ćemo sa karijerama? Pozajmice, klupa, mahanje peškirima, od minuta, koševa, aistencija, skokova, usavršavanja, sticanja iskustva, NIŠTA.
Da li je Duda prevideo da su se i pojedinci promenili? Da li su ga pojedini i izdali ? Bilo je povređenih, ali i uvređenih, bilo je i želje, to se ne može poreći, ali je ona nestala kada je najviše trebalo. Ne protiv Rusa, jer je to tim koji je pokazao da ima jače i pojedince i kolektiv, odličnog trenera, atletske sposobnosti, već Grka. Heleni su nas nad nadskakali, pretrčali, upucavali i posle svega lani na Akropolisu, željni da ponize, poput Burusisa. Stoji da nije bilo povređenih Tepića i Rašića, iz lanjskog tima, a i Novice, samo šta ćemo sa Dijamantidisom, Spanulisom, Skorcijanitisom, sa 34 primljena, a osam datih koševa za prvu četvrtinu? Imamo li igrače bolje ili poput Burusisa, Focisa, Kalatesa, Zizisa...ili Kirilenka, Monije, Hrijape, Šveda...? Imali smo tim, krvava kolena, odbranu, građenje svog koša, kolektiv, koncepciju. Zašto se to izgubilo, da li su samo povrede uzrok toga?
Selektor nije izvršio dopunsku selekciju, oslonio se na momke koji su imali rezultat sa njim prethodna dva leta, a možda ne bi bilo razlike i da je mogao da računa na sve koje je pozvao na spisak, a ispostavilo se nije kontaktirao, što je rezultiralo nimalo prijatnim otkazima. Imamo igrače koji igraju samo odbranu, u napadu ne gledaju koš, a setite se da smo svojevremeno Zdovca ili Sašu Obradovića, pa Lončara zvali ljudima zadatka. Kakve su oni statistike imali, a bili su kao odbranbeni igrači?! Imamo i odlične napadače, kreativce, ali koji kubure sa spuštanjem u stav, ne mogu da odbrane pik, ili izdrže duel u reketu, uhvate loptu, izbore se za poziciju ili su atletski inferiorni u odnosu na protivnika na svojoj ploziciji. Iako je Duletova krilatica "realnost nije kategorija na koju se osvrćemo" odavno zaživela međ Srbljem, zapitajte se da li je iko od ovih momaka igrao slabije, nego u svom klubu? NIJE. Na istom ili čak većem nivou, samo na mnogo jačem takmičenju, protiv mnogo jačih igrača, od Barnjanija, Galinarija, Novickog, Kamana, Parkera, Noa, Dija, Hida, Iljasove, Jasikevičijusa, Kaukenasa, Kirilenka.... Glavni adut je bio tim, odbrana, e to nismo imali.
Od pojedinaca koji imaju bolje biografije, statistike, mada ne i timske trofeje, se odustalo zbog njiihovih naravi, toliko pominjanih karaktera, povreda, nejavljanja na telefon. Trener ima svoju viziju, koncept i pravo na izbor, ko sa kim može, ko ne, a bojim se da mnogi iz ovog tima neće moći posle Litvanije jedni sa drugima, ma koliko se zaklinjali na drugarstvo. Navijačima posle Novog Sada i Granade, nije smetalo nepozivanje, ili neodazivanje pojedinaca, jer je Duda tereao svoje, imao Poljsku i Tursku. Sada se odjednom žali za "problematičnim", vapi se za "povratkom otpisanih", a imenuju novi "problematični" kojima se navodno, treba zahvaliti. Trener odgovara za sve, poziva i precrtava,mada bi katkad, sobzirom da smo svedeni na "beogradski pašaluk" mogao da pokuša da uklopi najbolje, a i oni se uklope, progutaju svoje sujete i animozitete, ako se svi već zaklinju u patriotizam. Pitanja oko Miličića i Rakočevića smatram sada neumesnim, jer nisu postavljana ni posle Poljske, ni Turske, a ni kada je selektor saopštio spisak. Jedino mi čudno da ih Duda nazva prijateljima, a ne javljaju mu se na telefon ?! Kakvi li su mu onda neprijatelji?
Poraz i neuspeh su sastavni deo sporta i treba ga prihvatiti, analizirati i izvući pouke, ne sakrivati se kao iza sudijske krađe u Turskoj, povreda, koje se opet ne mogu prenebregnuti ili nesrećnog promašaja Savana, jer su lani Teo ili Rašić dali poene u poslednjim sekundama ili sa deset metara, a bogami da Iljasova nije promašio u Viljnusu, ne bi ni videli Kaunas. Tako je to u sportu gde jedna lopta i sekund odlučuje. Treba raskrstiti sa mitom da smo košarkaška velesila. Jugoslavija je to bila, ali te zemlje nema više, ni jedne košarke, filozofije, igrača, čak ni iz Crne Gore. Prostor za selekciju je sve manji, što sa druge strane obavezuje da ne ispuštamo olako ni jednog košarkaša, ma gde on igrao i kog uzrasta bio.
Ima i zagovornika naturalizacije posle primera Makedonaca, koji su preko Vrbice Stefanova, koji je igrao u Montepaskiju, a sada je sportski direktor reprezentacije, odradili Bou Mekejlebu pasoš (nezvanično i 200 hiljada evra), a Sijeni, što je bilo primarno, dali mogućnost za još dva Amerikanca. Kuk, Drejper i slični su suprotnost primera bivšeg pleja Partizana. Da li bi atmosfera bilo ista u timu gde se igra dobrovoljno, a imate stranca koji se plaća. Ne zaboravite da nije svim igračima ni potaman što se selektori plaćaju, a oni igraju bez nadoknade, rizikujući povrede i karijere.
Ono što me više brine je, što nemamo igrača godišta ’90, ’91 ili ’92 ni na širem spisku, poput Valančijunasa, Kantera, Benzinga, koji imaju noseće, a ne epizodne uloge. Nekada je 12. pa i 11. igrač bio najperspektivniju junior, a nama ni Nedović, koji je izlazno godište U-20, nije u 18 kandidata, a Musli ne igra ni u klubu, ni u mladoj reprezentaciji. Plejada plejmejkera, od kojih pojedini mogu da igraju i dvojke nadolaze, od pominjanog Nedovića, Anđušića, te trija Cvetković, Miljenović, Micić, koji se istakao na juniorsko-evropskom ol-staru. Samo šta ćemo sa dugajlijama?
Moramo naučiti da poraze i neuspehe prihvatamo, kao sastavni deo sporta, da pojedince koje smo do prethodnog leta kovali u zvezde, (što ih ne amnestira od argumentovane kritike) ovoga ne bacamo u blato, kao što je to činjeno sa Željkom Obradovićem ili Markom Jarićem, koji su ovoj zemlji doneli evroska i svetska zlata, pa simbolom jednog vremena i poslednjim mega-starom stare Zvezde, Mokom Slavnićem, kao što se omalovažavaju, pa i ponižavaju od pojedinaca sada Duda ili Teo. Poštujmo, ne zaboravljajmo da smo se istim akterima radovali, dočekivali ih, kleli se u njih. Podržimo i kada se gubi i kada je teško, a ne samo kada se pobedjuje.
Litvanija je bez dileme neuspeh. London nas neće videti. SPASA NAM NEMA - PROPASTI NEĆEMO
