Jovanović: Tegovi zbog Karla Melouna
O Kići, Praji, Nebojši Iliću, svojim košarkaškim danima...
"Malo je poznato da je Šon Koneri počeo da glumi u mojim godinama, a da se pre toga bavio bodibildingom", nedavno je na svom Tviter profilu napisao Milan Jovanović - Strongmen. Još manje je poznato da je taj isti Milan godinama bio više nego uspešan košarkaš. Duga vezana kosa, Džordanovski odraz i atraktivna zakucavanja bila su najupečatljivije karakteristike jednog od najtalentovanijih niških košarkaša tog vremena (košarkaški vesele osamdesete su u pitanju). Bez njega se nije mogao zamisliti ni basket na terenima "filozofskog", najpopularnijeg niškog igrališta za basket, danas pretvorenog u društveno korisni parking. Strongmen je na naše veliko zadovoljstvo pristao da podeli razmišljanja i iskustva o najlepšem sportu na svetu.
Zašto volite košarku?
"Neke stvari u životu čovek zavoli i ne ume da objasni zašto. Košarka me je interesovala od najranijeg detinjstva. U to vreme moji idoli su bili Kića i Praja. Možda je mom zaljubljivanju u košarku doprinelo što je moj otac organizovao da se slikam sa dvojicom crno-belih čarobnjaka kada sam imao nekih osam, devet godina."
Milanov otac, Ivan Jovanović, je bio kapiten juniorske ekipe Partizana koja je prva osvojila Prvenstvo Jugoslavije. Odigrao je nekoliko veoma jakih sezona u prvom timu i ostao upamćen kao rasan strelac sa početka pedesetih godina.
Kada ste počeli da trenirate i kako je izgledala Vaša košarkaška karijera?
"Počeo sam da treniram sa 10 godina. Tata mi je saopšto da me šalje na košarkaški kamp na Borsko Jezero. Bio sam presrećan. Iako sam malkice bio bucko i slab sa kondicijom trudio sam se iz petnih žila da ne zaostajem mnogo za ostalim klincima koji su imali i po 14 godina. Usledila je lepa kadetska, pa juniorska karijera... Manje - više, igrao sam za sve niške klubove koji su postojali u moje vreme i veći deo karijere bio najbolji strelac."
Ko su Vam bili uzori na početku karijere?
"U početku Kića i Praja. Kasnije Dražen Petrović, zbog koga sam nekim supersporim busom putovao devet sati iz Niša do Čačka. Kasnije sam zavoleo Gorana Grbovića. Onda je usledilo rano upoznavanje sa NBA košarkom i inspiracija sa Čarlsom Barklijem. Zadnji na listi je bio Karl Meloun, koji je "kriv" zašto sam počeo da dižem tegove, što je dovelo do mog napuštanja košarke i prelaska u pauerlifting."
Vršnjaci ste sa zlatnim generacijama jugoslovenske košarke, da li ste imali prilike da igrate u mlađim selekcijama sa ili protiv nekih jugoslovenskih zvezda i ako je bilo takvih situacija, kakva su sada sećanja na te dane?
"Moje prvo ukrštanje sa "mladim lavovima" je bilo na juniorskom prvenstvu u Kraljevu, gde sam bio ubedljivo najmlađi. Svi su imali 17-18 godina, a ja 14. Tada sam ukapirao da je Saša Đorđević vanzemaljac. Najnezgodinij za čuvanje mi je bio Nebojša Ilić, koji samo deluje usporeno inače je čovek koji je u stanju da bude na dva različita mesta u isto vreme. Iako imam utisak da ga čuvam i da imam kontakt sa njim, on je već ušao na protrčavanje i dao koš. Neke godine se i legendarni Praja Dalipagić, nakon isteka predivne karijere, zadovoljstva radi pojavljivao u dresu "22. Decembra". Čuvao ja njega i on mene. Obojica dali po 22 poena. Udavio sam ga sa "trash talk" kako mu se ja divim i kako se slikao sa mnom pre 20 godina."
Košarku ste igrali u Nišu, gradu koji je "zemlji košarke" dao veoma mali doprinos, čak i nakon raspada velike Jugoslavije. Šta je po Vašem mišljenju razlog?
"Negativna selekcija. Košarkaške strukture se mahom ne bave razvojem košarke nego prvo sopstvenim mikro interesima pa onda i košarkom, onako uzgred."
Kao sportista ste se ostvarili u sportu koji ima vrlo malo dodirnih tačaka sa košarkom. Kako je došlo do rastanka sa loptom?
"Postoji neka crta kod mene koja me je vremenom neminovno dovodila u sukob sa trenerom. Dugo sam smatrao da su treneri krivi (ni sad nisam siguran). Nisam bio te sreće da iskoriste moju individualnost na pravi način već su išli na njeno sputavanje, što ja nisam umeo da uradim. Pod uticajem Karl Melouna, 1999. krenem ja po malo u teretanu i pokaže se da imam i talenta i volje. Za nekih osam meseci se spremim i izađem na Prvenstvo Srbije i gle čuda - pobedim. Istini za volju, dva glavna konkurenta nisu ostvarila plasman. Jedan je imao peh sa kolima u dolasku, a drugi je "napravio nulu" i ostao bez plasmana. Poznato je da ništa ne uspeva tako lepo kao uspeh, pa sam ja poradio na toj priči sa tegovima u paraleli sa košarkom. Nakon godinu dana sam se tiho povukao iz košarke i nastavio sa tegovima. Bio sam 10-ak puta prvak države i tri puta prvak sveta."
Po završetku sportske karijere ste jedno vreme bili predsednik KK Ergonom. Kakva su vaša funkcionerska iskustva u domaćoj košarci?
"Zamislite idealne uslove za rad, sa velikim budžetom, odličnom strukturom kluba... E, pa sad zamislite sve suprotno. Bukvalno sam se dovijao kako iz kola u kolo da obezbedim novac za putovanje ili organizaciju utakmice na domaćem terenu. Kao direktor nasledio sam milionske dugove. To je bila situacija u kojoj nije bilo puno manevarskog prostora. Smatram podvigom što smo uspeli da izguramo takmičenje do poslednjeg kola i moj lični uspeh je što sam dogovorio da trener bude Jovica Antonić. To je sa onakvim budžetom bila prava čarolija."
Imate li slične ambicije za neki budući period?
"Imam tri sina, otvaram teretanu... Nemam sobodnog vremena, a ni ambicija da vodim neki sportski klub."
Zbog čega je došlo do pada kvaliteta, a samim tim i popularnosti domaće košarke poslednjih deset godina?
"Ovo je važno što ću sada da kažem. Cela država, pa onda i sport i kultura imaju istu boljku. Rukovodeći ljudi zarad svojih sitnih interesa ne vuku najbolje poteze već kako njima odgovara, "fakturišući" ih kao genijalne. Malo je poznato da stoje milionska sredstva iz međunarodnih fondova koje Srbija ne povlači jer međunarodna zajednica želi da ima potpuni uvid u trošenje istih. I tu nema prostora za "ugrađivanje". Osnovna doktrina je "neću da učinim nešto od čega država ima milionsku korist ako ja ne uzmem bar 1.000 evra, a ako uzmem 1.000 evra baš me briga i ako načinim štetu od milion". Tako se postavljaju i košarkaški radnici, tako treneri dovode igrače, tako menadžeri diktiraju ko će da igra i ko će biti doveden. Matematika je jasna i užasna i počinje u najranijem uzrastu. Talentovanom decom se proglašavaju mahom klinci bogatih roditelja koji mogu da iznesu delimično finasiranje kluba, ali i trenera lično. U stariji tim opet lakše ulaze deca od čijih roditelja može da se ima neka korist. U reprezentaciju ulaze igrači čijom budućom prodajom može da se, neprincipijelno, uzme neki dinar. Izgubio se osećaj za klub, Srbiju i košarku. Sve se svelo na biznis."
Šta mislite o regionalnom takmičenju, da li je ono dobro ili loše za srpske timove?
"Iz ličnog ugla, kao navijača Partizana, meni prija regionalno takmičenje jer smo u prilici da gledamo više utakmica, a boga mi i više pobeda. ABA liga je privatni projekat košarkaških moćnika i koncipiran je tako da su naše ekipe morale da pristanu na igranje. Ima i dobrih i loših stvari u toj ligi. Neka bude da nemam stav."
Koji je domaći, a koji strani igrač po Vašem ukusu?
"Ovo je ozbiljno pitanje. Trenuto mi je omiljeni igrač Vesterman."
NBA liga nekad i sad?
"Nisam kompetentan da dam odgovor na ovo pitanje. Mislim na deo "sad". Prestao sam da pratim NBA kada su prestali da igraju prvo Medžik i Leri Bird, pa posle i Karl Meloun i Čarls Barkli. Džordan se refrešovao ali i on je prestao, kao što znamo. U to vreme Nelson indeks gledanosti NBA je dostizao skoro do 20, a psolednjih godina je mahom ispod 10. Nešto nije kako treba sa NBA i zbog toga gledanost nije kao nekada."
Pomenuli ste da ste navijač Partizana, idete li često na utakmice?
"Ja sam Partizanovac lajt. Volim kada pobedi Partizan i radujem se. Kada izgubi nisam preterano tužan. Čak ni ne mrzim Zvezdu. Eto, bilo mi je milo kad je Zvezda pobedila Partizan. Zaslužili su. S obzirom da živim u Nišu, idem na utakmice kad god se ukaže prilika, a to je par puta godišnje."
Šta mislite o grupi Srbije na Evropskom prvenstvu u Sloveniji?
"Još nisam analizirao, ali prošlo je vreme kada je par reprezentacija "puštalo kišu", a ostale bile topvsko meso. Sada svi znaju da igraju košarku i svako svakog može da pobedi. Naša igra će zavisiti u mnogome od jedne jedine stvari, koliku slobodu će imati Teodosić. Pokazalo se da igra neuporedivo slabije za reprezentaciju nego za svoj tim."
Igrate li danas basket?
"Nažalost, ne. Kolena mi nisu u stanju da mogu da me "ispoštuju" na takav način, a i malo mi je besmisleno. Brzina, skok, preciznost... Sve su to osobine koje više nemam. Zašto bih kvario osećaj iz mladosti."
Pisac, novinar, bloger, glumac... Šta trenutno ispunjava Strongmena?
"Napokon nemam radno vreme, pa sam potpuno posvećen porodici."
