ИНТЕРВЈУ: ДУШКО ВУЈОШЕВИЋ
Кутузов ми је пример за углед
Кошаркашки тренер прича о свом односу са Русима после раскида сарадње, животу у Москви, пријатељима у Тексасу, карактеру играча, избегавању сусрета са навијачима Партизана и кретању кроз живот отворених очију
Душко Вујошевић (52) није само кошаркашки тренер, већ и човек широког образовања, па његова улога у клубу никад није била једнострана.
Имао је пет година кад су га родитељи из Подгорице довели у Београд, а већ у 17. je прекинуо је каријеру играча и почео да ради као тренер пионира Партизана. А 11 година касније био је с првим тимом Партизана шампион Југославије.С десет титула шампиона државе и са још десет значајних успеха најтрофејнији је тренер у историји овог клуба. Два пута је увео „црно-беле” у полуфинале Евролиге и два пута у четвртфинале! На сваку похвалу увек је имао исти одговор: „Никакав успех не може да ми утоли глад за новим успехом.”
Крајем прошлог лета је отишао у ЦСКА (Москва) и, мада је уговор потписао на три године, он је „залеђен” после само – три месеца!
У браку с Аном, економистом, има десетогодишњег сина Луку.
У каквом сте сад односу с Русима?
После три месеца рада и великог успеха на турнеји по Америци наша сарадња је, њиховом одлуком, после неуспеха у Евролиги окончана. Међутим, ЦСКА ми редовно измирује све што је записано у уговору! Ако се договоримо може да дође до поравнања.
О којој суми је реч?
Није пристојно говорити о новцу, али трогодишња вредност уговора није мала. Мој основни мотив за одлазак у Москву није био само новац већ дужина уговора која је требало да гарантује велико стрпљење при формирању нове екипе. И јесте изненађујуће ово што се догодило пре било какве могућности да спроведем свој систем рада.
Да ли Вам је жао што се то догодило?
Екипа ЦСКА је била истрошена, али нисам од оних тренера који доласком у нови клуб одмах отпушта играче и доводи своје да би се обезбедио. Ипак, не кајем се што сам отишао у Москву, јер мислим да јесам тренер за клуб тог калибра. Жао ми је само што сам дошао у Русију недовољно спреман, јер сам имао пре тога обавезе у Партизану, а и као селектор Црне Горе.
Шта сад радите?
Гледам да неке добре стране овог статуса искористим. Дуго сам радио без одмора, па настојим да се здравствено опоравим. На све начине пратим збивања у кошарци, много читам, а и усавршавам свој енглески. Никад, ни због чега, нисам губио време.
Зашто сад нисте гледали мечеве Партизана?
Познајем веома добро Партизанову публику и знам да би мој долазак на утакмицу изазвао одређене реакције, од поздрава кроз песму до овација, а сматрам да то не би било пристојно према мом пријатељу, ученику и наследнику у улози тренера Влади Јовановићу. Био сам тада уз ТВ екран.
Како бирате младе играче?
Поред физичких одлика требало би да буду и добри људи. А добар човек је онај који има осећај за друге. Италијани кажу: „Ако су руже, процветаће.” Али, карактер је тешко променљива категорија. И зато кад видим да је неко баш лош карактер чиним све да не постане играч. Јер, ако постане играч онда постаје и велики проблем.
Како се у спорту дели слава?
Сваки неуспех пада на леђа тренера, а сваки успех припада пре свега играчима. То је неписано правило у сваком тимском спорту. Није лако радити с људима. Најбољи опис играча дао је покојни фудбалски тренер Биће Младинић. Рекао је: „Пара има две стране, а играч шест.”
Како гледате на политику?
Спорт не би требало да има везе с политиком. Нисам члан ниједне партије. Тешка је ова наша политичка ситуација. Много је лакше бити председник Америке него Србије.
Како сте доживели распад Југославије?
Као велику личну трагедију. Имали смо до 1991. земљу која је била прилика за све. Њен распад и начин њеног распада били су за мене веома болни и довели ме до неке врсте стања у ком се осећам као – апатрид, човек без држављанства.
А овај други распад земље?
Одвајање Црне Горе од Србије 2006. само је логична последица првог распада. У овом другом случају био сам једино задовољан због чињенице да је све прошло без крви. А сад сам задовољан због веома доброг односа народа Србије и Црне Горе.
Шта Вас још занима?
Страствени сам колекционар слика. Имам велику библиотеку. Волим филмове и добру музику, посебно стари џез, па и блуз. Радо слушам и праву циганску музику, италијанску канцону... А кад су у питању животиње, посебно волим псе... Али, спорт је моја највећа љубав.
Ко Вам је био пример за углед у историји...
Руски војсковођа Кутузов, онакав како га је описао Лав Толстој у роману „Рат и мир”. Вече уочи одлучујуће битке код Бородина дискусију прекида речима: „Идемо да спавамо, важно је добро спавати пред велику битку.” Он је знао да је ствар постала толико велика да коначни исход рата неће одредити ни евентуални пораз у тој бици.
...а ко у приватном животу?
Увек сам желео да се дружим с људима који су у бољи од мене. Има их више, али издвојићу тројицу: покојног глумца Мила Мирановића, сликара Воја Станића и професора режије Дејана Мијача. Они су ми пример за чојство. Њима ни тешка времена нису била алиби за супротно понашање.
Чему себе учите?
Волео бих да поправим толеранцију. Желим да кроз живот увек идем отворених очију. Важније ми је да будем у миру са самим собом него са целим светом.
-------------------------------------------------------------------------------
Волим Русе и Москву, али највише Београд
Како Вам се допао живот у Москви...
Огроман је то град. Волим Русе и Москву, али највише Београд. Моја амбиција није била да упознам Москву на брзину. Мислио сам да ћу за то имати више времена, а у ствари имао сам га само толико да одем неколико пута у позориште, па до неких познатих књижара, продавница дискова, ресторана...
...а како у Сан Антонију?
Добио сам позив из екипе Сан Антонија од двојице мојих великих пријатеља: тренера Грега Поповића и њиховог главног скаута за играче из Европу Клаудија Крипе. Тај позив из Тексаса ми је био веома лековит. Догодило се то два месеца после моје смене у ЦСКА. У тих петнаестак дана био сам, углавном, посвећен само кошарци.
Славко Трошељ
објављено: 29.05.2011
