Имао сам стафорда дванаест година, био је међу најбољим примјерцима своје расе.
Када је угинуо, не зна се коме је у кући било теже.
Стари га и данас спомиње.
Послије њега ми је пријатељ поклонио пита.
У односу на стафорда, пит је спортска верзија пса.
Ја волим да трчим, возим бицикл и сл. и често сам га водио са собом, одушевљавао ме.
Код њега нема умора и онога што не може урадити.
Пас за десетку.
Што се тиче пса ван дворишта и стана, свака част свакоме али поводац је обавезан (корпа не).
Прича мој је дресиран, неће и сличне глупости и доводе до инцидената.
Пит је пас узгојен селекцијом за борбе са другим псима и није агресиван према људима.
Код нас су фаму о питовима направили ретарди који су малтретирали којекакве мјешанце теријера (чистокрвни питови су јако скупи и не долазе у такве руке) и правили инциденте по улицама и парковима.
Рецимо на борбама паса (које никако не подржавам и сматрам патологијом) питови се купају прије борбе и то их купа власник другог пса.
Замислите неког рота или шарца да га купа неко кога никад није видио у животу и то пред борбу, набијеног адреналином?
Појео би га
Баз,
И ја сада размишљам о Џек Раселу