Прошле недеље сам на четири дана био у Валенсији, знате већ којим поводом. Мало је рећи да сам одушевљен градом и људима који у њему живе. Децембар је месец када у граду и нема претерано много туриста, због чега се може видети и доживети баш онаквим какав јесте. Нисам расиста и заиста немам ништа против људи које је афричка мука натерала да дођу у Европу, али ме генерално по већим европским градовима замара појава црнаца који те по улици вуку за рукав нудећи ти "оригинал" наочаре, парфеме и сатове за свега неколико еура. Тога у Валенсији није било у толиком обиму као у другим градовима које сам обилазио, што је први плус за овај град. Друго позитивно изненађење за мене су били људи, односно њихов изглед који је веома сличан нашем.
За четири дана проведена у граду успео сам да обиђем све значајније локације, с тим да у неке нисам улазио. Био сам смештен у близини центра града, и сваки дан сам пешачио по граду желећи да видим што више локација и зграда које се не налазе у стандардној туристичкој понуди. Са једног на други крај града се може препешачити за неких сат времена лагане шетње, што ће рећи да град и није толико велик. Оно по чему се Валенсија разликује од осталих градова у којима сам био је дрвеће поморанџи и мандарина, које се налази буквално на сваких десетак метара дуж скоро свих већих градских улица и паркова. С обзиром да је ово време када плодови сазревају, прелепи су ми били ти призори наранџасто зеленог дрвећа дуж читавог града. Наравно, због силног тог дрвећа и цена овог воћа је смешна, па тако у радњи за један евро може да се купи три килограма поморанџи/мандарина.
Центар града чини много малих, једносмерних улица у којима доминирају угоститељски објекти, од кафића до разноразних ресторана. Наравно, главно јело које се на сваком кораку може пронаћи су паеља и тапаси. Као прави домаћин, обишао сам и градску пијацу која је такође оставила прелеп утисак на мене. Једина штета је што нисам знао да не ради недељом, када сам кретао кући, а за када сам испланирао да тамо купим мало хамона (пршуте).
Пут од центра града до мора траје десетак минута метроом и трамвајем који се надовезује на метро линију. Плажа је огромна и од ситног песка. Дуж доброг дела обале се налазе ресторани и хотели, који су због годишњег доба углавном били пусти када сам туда пролазио. Време је и у децембру сасвим лепо, ведро са дневном температуром и до 20 степени, али и ветровито.
Пар сати пред почетак утакмице обишао сам Местаљу, стандардном туристичком туром. Спровели су нас на сами терен, на трибине, у свлачионицу, медиа центар и трофејну салу. Стадион је стварно прелеп, од квалитета самог терена, до акустичности и броја улаза/излаза са њега. Једина ствар која ми је остала нејасна око стадиона је где се сви ти људи паркирају, пошто се Местаља налази у ширем центру града, окружена не толико великим улицама. Из обиласка стадиона сам научио због чега су Валенсијине боје наранџаста (због спомињаних поморанџи), црна (због слепог миша) и бела (јер су им те боје били први дресови). У непосредној близини стадиона се налази и кафић који држи легендарни Маноло (неки би рекли класичан агент :-)), али на жалост није радио.
Што се тиче ноћног живота, нисам успео да га најбоље упознам за три ноћи колико сам провео у граду, јер се потрефило да сам само ноћ после уткмице заглавио до четири ујутро у пабу у којем се славила победа, а преостале две ноћи сам услед умора већ око поноћи био у гајби.
Верујем да је спортски успех који смо тамо направили додатно увеличао моје одушевљење овим градом, али упркос томе могу рећи да је Валенсија град у који бих опуштено сутра отишао да живим.
Делфинаријум
Хала
А на улици ваљају наше паре