Smells like Serbian spirit
::Ovih dana obeležava se 20 godina od izlaska albuma „Nevermind" grupe „Nirvana", koji je promenio svetsku pop-kulturu, a na koncu i politiku, i tadašnjim tinejdžerima ili brucošima pružio svet na dlanu da ga menjaju... ::U Srbiji je taj isti uzrast dobio samo dlan, i to prazan, pa se s pravom može reći da je naša generacija X najnesrećnija među svim svojim „kolegama". I zašto se, onda, vraćamo u „naše", a ne u „njihove" devedesete?
1
Beograd 1993.
U svetu, bila je to poslednja generacija koja je živela život, makar zeru onakav kakav bi trebalo da bude. Poslednja koja nije bila potpuno oduševljena „poznatima" i mahnito kupovala časopise i tabloide na čijoj se naslovnoj strani Lindzi ljubi sa Paris, a Britni sa pudlicom od Paris. Poslednja koja nije ničice padala pred marketinškim stručnjacima i sate provodila razmišljajući isključivo o tome da li one cipele STVARNO treba da koštaju nekoliko stotina evra i „od koga bih mogla da pozajmim da ih ipak dobijem"? Poslednja koja je pročitala stvari koje su duže od 170 karaktera SMS-a ili 140 slova na Tviteru.
U Srbiji, bila je to prva generacija koja nije živela život, makar zericu onakav kakav bi trebalo da bude. Prva koja je bila potpuno oduševljena „poznatima" i mahnito kupovala časopise i tabloide na čijoj se naslovnoj strani Kaja ljubi sa Danijelom, a Gala sa pekinezerom „od Jelene". Prva koja je ničice padala pred marketinškim stručnjacima i sate provodila razmišljajući isključivo o tome da li one patike STVARNO treba da koštaju nekoliko stotina maraka i koga bih mogao da opljačkam pa da ih ipak dobijem? Prva koja je pročitala isključivo stvari koje nisu duže od 170 karaktera SMS-a. A i njih - kad mora.
U svetu, ovih dana se obeležava 20 godina od izlaska albuma „Nevermind" grupe „Nirvana", koji je promenio televiziju, muzičku industriju, pop-kulturu, i nekim novim ljudima, tada tinejdžerima ili brucošima, pružio svet na dlanu. Da ga menjaju i oblikuju kako hoće. That's grunge, dude.
U Srbiji, ovih dana se priprema velika fešta, koncert na kojem će pevati pevači koji su takođe bili na vrhuncu slave i moći ranih devedesetih. Koji su promenili ovdašnju pop-kulturu i nekim novim ljudima, tada tinejdžerima ili brucošima, pružili prazan dlan. Da vide svoju sudbinu, pa pljunu u nju. To je turbofolk, brate.
3
Njujork 1993.
Godine 1990, magazin „Tajm" na naslovnoj strani doneo je priču o generaciji X (termin „generacija X" tada, doduše, nije postojao. Zvali su ih samo „dvadesetineštogodišnjaci"), sa velikim slovima: „Opušteni ili samo izgubljeni?". „Tajm" će tada napisati da je glavni problem mladih rođenih sedamdesetih godina bila nemogućnost da uspostave neku svoju kulturu.
Imali su dvadesetak godina, razvodi su postali nešto sasvim normalno, na sebi su nosili ožiljke prvih japija, prve droge, Ronalda Regana, Tita ili Margaret Tačer, svejedno, bili su izgubljeni za roditelje. Simptomi generacije X bili su cinizam, alijenacija, nemoralnost. Bili su detinjasti, ateisti, pesimisti.
A onda su se u dve godine desili tektonski potresi: grandž je bio prvi. U samo mesec dana izašao je „Ten" „Pearl Jama", a onda i „Nevermind". Probili su se „Alice in Chains" i „Soundgarden". Stondirani tipovi iz Sijetla počeli su da iskaču iz frižidera. A sa njima i nešto potpuno novo.
Usledio je hip-hop, pa novi talas panka, brit-pop. MTV je postao globalan. Došao je internet, a u studentskim sobama u kojima se duvala trava i puštale ploče sa nalepnicom izdavačke kuće „Sub Pop" nastali su sajtovi na kojima i danas svako od nas provodi dane i noći. Da nije bilo njih, danas bismo imali konekciju od 9.600 bitova u sekundi (a onda, je li, možete da zaboravite na porniće).
Premotaj. Pamtiš to kao da je bilo danas. Bilo je to poslednje leto koje si morao da provedeš sa roditeljima. Već sledećeg - obećali su - sa ćaletovom čekovnom knjižicom i crvenim pasošem moći ćeš da odeš gde god poželiš. Razmišljao si koji fakultet da upišeš, ili sa indeksom u džepu ponovo vagao o tome da li si dobro odabrao. Teška je to odluka: zna se, kad upišeš fakultet, to je za ceo život. Završićeš ga, i čeka te siguran posao. Sve ono o čemu su ti pričali roditelji, koji bi skoknuli do Trsta kad god su im se nosile nove farmerke. Jer se, eto, moglo tako.
Onda si, tog poznog letnjeg dana, na jedinom kanalu koji je uveče puštao spotove video - i čuo - njega. Nosio je dve majice i vikao nešto što ti je ličilo na „hajijajajaj". Osetio si nešto. Osetio si život.
4
Beograd 1996.
Sledećih dana, na tom kanalu više nije bilo tog spota. Ako ne računaš koračnice koje su pratile ritam gusenica po asfaltu koji se pružao tamo negde preko Dunava i Drine, ili devojke koje su se uvijale u turbofolk ritmovima ispred ljubičastog ekrana, spotova nije bilo uopšte. Pasošem si mogao da naložiš šporet koji ste kupili prodavši mikrotalasnu. Šta će vam kad nema struje.
Zaboravio si na onog tipa i njegovo „hajijajaj". Nisi više bio u toku.
Planetom se širila nova aroma.
Ti nisi osećao „teen spirit" na koji je zamirisao ceo svet.
Ovde se primio samo „Serbian spirit". I to ne rakija.
Kako su u svetu predstavnici generacije, koja je u zenitu trebalo da bude devedesetih, postali Kurt Kobejn, Edi Veder, Ričard Linklejter, Kventin Tarantino, Dejmon Albarn, Kejt Mos, Džon Stjuart, a u Srbiji Beki, Miki, Baja, Dragana, Mira, Lea Kiš? Da li je srpska generacija X - ljudi rođeni sedamdesetih godina - najnesrećnija evropska generacija?
I zašto onda, koji matrak, dečaci i devojčice koji su rođeni kada je sve odavno otišlo u tri-nimalo-lepe žele da ponovo prožive ono što su njihovi prethodnici jedva preživeli?
U istorijskim rekapitulacijama i pri svakom rikvercu u prošlost, a sve da bi se objasnila neka epoha, pribegavalo se opštem pravilu. Markirale su se ličnosti koje su obeležile vekove i decenije koje su se proučavale. U modernoj istoriji, i po pravilu, ti su likovi dolazili više iz sveta popularne kulture nego iz politike.
5
Njujork 1996.
Zaista, ko bi britansko društvo u šezdesetim godinama skenirao preko premijera koji je tada dremao i cirkao crni čaj u Dauning stritu? Šezdesete su obeležili „Bitlsi", i to mnogo više nego sednice gornjeg i donjeg doma u blizini Temze. Niko se ne seća koja je premijerska njuška tumarala hodnicima Bakingema da bi se srela s kraljicom, ali je odavno mit epizoda u kojoj su „Bitlsi" čekanje na prijem kod Njenog veličanstva prekraćivali duvanjem marihuane u plemenitoj klonji.
I taj susret liverpulskih „buba" sa kraljicom Elizabetom predstavljao je nultu tačku flerta politike sa rokenrolom. Od te sekunde, kada su Džon Lenon i pajtosi bacili džoint u bakingemsku WC školjku i pohitali da se sretnu s Njenim veličanstvom, postalo je jasno da to više nije samo flert već duboko uvažavanje i priznanje establišmenta da rokenrol nije samo drkanje gitare i mlaćenje glavom. Od tada će se stvari bitno promeniti pa je danas normalno da ser Elton Džon i njegov muž imaju isti tretman na kraljevskoj svadbi baš kao i goospodin i gospođa Bekam.
Očijukanje političara sa muzičarima postala je redovna stvar od „Bitlsa" pa nadalje. I bilo je tu svačega. Od Elvisa Preslija, koji je iste te „Bitlse" cinkario tiho i na uvo američkom prezidentu u Beloj kući, odvaljivanja od marihuane Margaret Trudo, žene kanadskog predsednika, sa Mikom Džegerom, pa sve do redovnog patetičnog prenemaganja Bona Voksa Bilu Klintonu i, kasnije, i uporno i dalje, Obami.
Ali tek će u devedesetim godinama doći do najsnažnijeg zagrljaja rokenrola i političkog establišmenta, i to spontano. Upravo će u ovoj deceniji startovati dva pravca koji će predstavljati amplitudu onoga što bi se moglo grubo nazvati uticajem pop kulture, suženo rokenrola, na svet. U Americi će, u gradu „Boinga", Sijetlu, nastati grandž pokret, a u Velikoj Britaniji brit-pop. „Nevermind" je brže od „boinga" pokidao top-liste i ušetao u večnost. „Nirvana" i njihovi spotovi zagospodariće MTV-ijem, praveći od ovog kanala neprikosnovenu i obaveznu televizijsku lektiru na startu devedesetih.
„Nevermind" je promenio pop-kulturu taman koliko je promenio i MTV. Pre toga, na tom su se kanalu uglavnom čuli dosadni „glam" bendovi. Svi su izgledali isto. Svi su pevali o tome kako ih je draga ostavila, ali vratiće se ona, ako bude dovoljno glasan. Niko od njih nije govorio o drogama, o depresiji, o tome kako je sve dosadno i kako sve treba menjati. A ponajviše sebe.
6
Još su živi i još praše - Pearl Jam
Gledajući s današnje distance, grandž i brit-pop će predstavljati poslednje bitne pokrete u pop kulturi koji su masovnošću stekli status mejnstrim proizvoda i bunt pretvorili u pakovanje.
Grandž renesansa poklopiće se s dolaskom Bila Klintona u Belu kuću. Buntovna mladost, pršteće gitare i predsednik koji nije prestao da duva u saksofon, ali jeste u džoint. U Engleskoj će se na premijersku adresu useliti Toni Bler. U Srbiji će ova dva političara biti simbol NATO bombardovanja.
Njih je nova generacija dovela na vlast. Podignuti u „laissez-faire" sredini, želeći više slobode, zalažući se za ravnopravnost, mogli su da putuju gde god hoće i kad god požele. Kakve, bre, vize?
U svetu će se Klinton i Bler doživljavati kao mladi poltičari koji, eto, nisu dosadni i matori kao Helmut Kol ili Fransoa Miteran, a i vole sve što vole mladi. Pri tom znaju i da se zaigraju, onaj iz Arkanzasa dobije felacio u Beloj kući, a njegov zubati engleski kolega juri Dauning stritom u Njukaslovom dresu (bar tako svedoči film „Kraljica"). Ostalo je pitanje da li ova dva političara imaju dodirnih tačaka sa muzičkim pravcima koji su odjekivali u bekgraundu njihovih mandata.
- Grandž je više deo Amerike Buša Starijeg nego Klintona, a brit-pop je 1995. kad je Bler došao u Dauning ulicu broj 10 bio na vrhuncu moći. „Oejzis" i „Blur" su bili već pop vlastela. Svakako da postoji socijalna veza buntovnih muzičkih pravaca sa vlastima. Takav je slučaj bio sa Margaret Tačer, međutim, nikada kao u devedesetim predsednici i premijeri nisu obraćali toliko pažnje na mlade i njihovu muziku. To i jeste velika promena. Mislim da je tih godina muzika bila najmoćniji medij - opisuje fenomen uticaj muzike devedesetih na politiku Aleksandar S. Janković, profesor FDU.
O istoj simbiozi govori i Stefan Ikonić, lider benda „Žene kese":
- Političari kreiraju svetske tokove, pa samim tim i kulturne. Bili je bio na vlasti dok je rulao grandž. Mada se to kuvalo pod Bušom mnogo duže. Nama je bio Slobodan. On je uticao na KZU, „Obojeni program", KKN, „Darkvude", „Boye", „Bjesove". A oni se, kažu, nisu uklapali u svetske tokove, kao „Idoli", „Šarlo", EKV, „Azra", „Kazalište".... OK. „Ju miks babs vid žabs", što bi reko Vuk Drašković, koji je takođe bio aktuelan. Možda je i on na nekog uticao. „Gobline"?
7
Welcome to Serbia, have a nice day - Stalna scena iz prodavnica tokom devedesetih
Dizelaši u Srbiji i grandž klinci u Americi. Mladi američki predsednik koji duva i poslanici SPS-a Bidža i Raka koji u parlamentu pevaju folk standarde koje preseku „self-made" pesmom o Slobi. Možda samo zlobnici mogu tražiti moderno u ovoj paraleli. Slično misli i Aleksandar S. Janković:
- Srbija je uvek imala Bidžu i Raku. Nešvilovska Amerika, da ne kažem „rednek" Amerika nije nikada ni čula za Kurta Kobejna, ali i zašto bi. Oni imaju svoje narodnjake koji prodaju milione albuma, tako je bilo i kod nas.
Uticaj generacije X je nesumnjiv, pa čak je prešišao flert sa establišmentom. Može se reći da su pripadnici generacije X postali sam establišment, mada je evolucijski to jasan sled stvari. Postavlja se i pitanje da li su pripadnici srpske generacije X uspeli da popune polja moći u zemlji.
- Nisam siguran da je generacija X uspela da postane sledeća japi generacija. Kod nas, ljudi koji su svirali glasne gitare devedesetih, od „Dead Ideas" do „Kazne za uši", uglavnom su zaboravljeni. Čujem da su se „16x8x23" opet okupili. Ne znam ko je uopšte od muzičara ikada imao uticaja na vlast u Srbiji osim članova benda „Idoli" Krstića i Šapera - kaže Janković.
Naša percepcija devedesetih je uglavnom čista depresija. Osim za one koji su sigurno srećni što i danas imaju ciklus koncerata „Vesele devedesete".
A devedesete u svetu? Eksplozija mnogih stvari. I dalje se dobro živi, i daleko je ekonomska kriza.
Mi, mi živimo u carstvu nestašica i u izolaciji.
8
Ko se više stidi ovoga? Toni Bler i Noel Galager iz grupe Oasis
Grandž i Srbija su imali dodirnih tački, i to mnogo, a najveća je sigurno bio KST, kao i emisija „pozovite MTV" na istoimenom kanalu u kome je gomila Srba naručivala spot „Nirvane".
- Isto se dešavalo i ovde, samo je zvuk koji je formiran na ovoj geografskoj širini bio skroz drugačiji od napucanog grandža. To neki vole da proglase našim izostankom praćenja svetskog progresa, vraćajući nas u osamdesete kada smo bili totalno „in" i kada je naša muzika bila relevantna i u svetskim okvirima što je glupost. Našem podneblju više odgovara šmek novog talasa jer ima taj ritam i te parole koje podsećaju na JNA, a stihovi na odbegle disidente koji nisu nigde odbegli, pa red gudre, i eto nas kod vas. „Nirvana" je bio bend koji je toliko bio originalan u svom minimalističkom pristupu muzici da je sada teško naći sličnu grupu. To bi bilo kreativno samoubistvo. „Nirvana" je bila jedinica vremena. „Nirvana" je bio bend koji je na ljude uticao na i na neki drugi način, koji nije bio muzički - govori Ikonić.
A da bi pokret bio pokret, neizostavno je i da je njegovo pleme presvučeno u karakterističnu odoru koja se u finalu zove, naravn,o stil. Karirane košulje, farmerke, starke... činile su tačku grandž raspoznavanja. Naizgled, biti deo svega toga nije iziskivalo veliku kintu, pa se postavlja pitanje da li je sve to bilo ciljano. Da li su kreatori grandž mode mislili i na tadašnje siromašne potencijalne fanove u sankcijama podvrgnutoj Srbiji?
Karirane košulje i farmerke predstavljaju dres-kod koji mogu slediti i ubogi fanovi „Nirvane" čiji roditelji u cik zore čekaju mleko u paraćinskom naselju i deci prave surogat torte.
- Postoji legenda da su vlasnici velikih muzičkih brendova slali svoje izaslanike da šetaju po Sijetlu i love svakog ko nosi kariranu košulju, ima dugu kosu i starke. Grandž je, kao i pank, suštinski trajao jedan kratak trenutak... Možda od tog besomučnog ponavljanja spota „Smells Like Teen Spirit" pa do negde albuma „Siamese Dream" „Smashing Pumpkinsa". Posle je Kobejn ionako tražio od Stivena Albinija da mu producira album. Kod nas je ovakva moda morala da uspe jer je jednostavna i jeftina. Što se kaže, ko je rođen između 1968. i 1973, a nije nosio dugačku kosu kad je trebalo, taj ko da nije ni živeo - opisuje grandž modu Aleksandar S. Janković.
Istovremeno se u Srbiji patentirao možda i jedini naš orginalni pokret - dizelaši. Model je nezvanično bio Aleksandar Knežević Knele, mlada nada voždovačkog klana i Džejms Din dizel generacije čije će uvlačenje duksa u farmerke („dizel") postati ultimativni modni trend omladine kojoj su bili bliži Guns nego Roses. Stefan Ikonić, predstavnik generacije čiji je pubertet bio ušuškan u grandž karirane košulje opisuje devedesete i trendove.
9
Svega ovoga ne bi bilo... Mudhoney
- Vlada uverenje da je bilo jeftinije biti grandžer nego biti šaban, tokom devedesetih. Ok, starke koštaju manje od „er maksa", „501" s jedne strane, a „dizel" s druge, ali oni bedni kaiševi sa nitnama, džemperi na V izrez... Da li se oni mogu porediti sa majicama ispred SKC-a? A šalvare? Kad udari zima, mi deca u „martinke" od 150 maraka. Pa, mislim da je situacija bila prilično slična. Jedni su ribe izvodili na svetlo, a drugi u mrak. Ali i mrak košta. Ne znam odakle su naši roditelji vadili te novce. Sada ćemo i mi, mladi roditelji, morati da vadimo istu kintu. Mama, kako se to radi?
Ako su grandž pokret, kao i prekookeanski brit-pop buldožerski menjali društvo i politiku u devedesetim, danas je stvar potpuno drugačija. Novo vreme nije samo donelo „ajpode" u ušima i „daunlodovanje", već i mnogo ozbiljniju stvar. Rokenrol je postao pravac poput džeza, čak je i magazin „Roling stone" morao da na svoje stranice primi vanmuzičke sadržaje. O tome govori i Aleksandar S. Janković:
- Mislim da rok muzika više ne znači mladima kao što je značila pre dvadeset godina. I sam svet se dramatično promenio. Nisu u pitanju samo albumi rok muzike koji nisu značajni, mada čujem da se novi „Foo Fighters" prilično dobro drži. Usamljeni fenomeni poput Lejdi Gage su samo duh vremena, kao npr Zaz. Na kraju, danas ni MTV nije više muzička televizija. Otrcano zvuči, ali vremena se ipak menjaju.
Samo se Srbija, izgleda, ne menja. Nego šlajfuje, vraća se u devedesete. Ko može da se zakune da Beogradska arena neće biti dupke puna kada 8. oktobra u njoj nastupe Doktor Igi, Dak, „Fanki Dži", Knez i Ivan Gavrilović? Koju nedelju ranije, u KST-u se - bila je godišnjica „Neverminda" - puštao grandž. Došlo je 25 tipova u kariranim košuljama i 15 devojčica sa namerno iscepanim čarapama. Popili su pivo, napravili šutku -tek reda radi - i otišli kući.
Valjalo je uhvatiti noćni prevoz.
Iz Arene se kući išlo u džipovima iz kojih su se čuli Doktor Igi, Dak, „Fanki Dži", Knez i Ivan Gavrilović.
Da štimung bude potpun, imaš i ulične sačekuše. Još da obučeš kožnu jaknu koju će ti neko „skakavcem", eto onako, iz obesti, izrezati na froncle. Ili da ti, kad budeš čekao onaj noćni prevoz, iz mraka priđu trojica i skinu patike. I swear I don't have a gun. Grandž, brate, grandž.
