Upravo pogledao ovaj Fabrijev film. Ko nije gledao neka ne cita
Jezivo je vec to sto imamo decu sa potpuno bolesnim, hipersenzitivnim, cak demonskim dusevnim stanjem prepunim kompleksa, trauma, sadizma i mazohizma.
Spoj devojcice koja je otrovala porodicu i decaka opterecnog Edipovim kompleksom, koji ubija u psihoticnoj zelji za publicitetom kojim bi ucinio “ ponosnom “ svoju majku je meni malo preteran. Mislim da bi on sam bio dovoljan i da nije potrebna njegova dopuna u vidu demonski nastrojene devojcice koja provlaci neku filozofsku misao o tome da li je zivot vredan, da li ziveti uopste nesto znaci, ali to proverava na drugima, nikako na sebi.
Tu je i treci decak koji zapravo ubija devojcicu, a koji pati od kompleksa nebitnosti i neprimetljivosti. Dozivljava sebe nesposobnim za bilo sta, glupim i beskorisnim. Prvi decak mu govori upravo to da je beskorisan, glup i nesposoban, dakle dira u najbolniju tacku njegovog unutrasnjeg bica i ovaj, umesto da spasi, baca u bazen zivu devojcicu kako bi pokazao decaku A da je uradio nesto sto ovaj nije uspeo.
Pored njih, zlo, pakost i svirepost se nalaze u gotovo svim ostalim ucenicima u odeljenju. Ostatak odeljenja se obrusava na ubice. Decaku koji ne dolazi u skolu salju provokativne poruke kojim raspaljuju njegovu dusevnu bolest, dok drugog decaka maltretiraju u skoli. Po meni, oni to ne rade kako bi kaznili ubice, vec iz ciste pakosti i svireposti, kako bi mucili drugog. Na to me upucuje scena sa pocetka u kojoj nastavnica prica o ubijenom detetu, dok se citavo odeljenje podsmeva njenoj patnji. Iz toga proizilazi da njih ne dotice to sto je nastavnici ubijeno dete, vec im pogoduje kao savrsen izgovor za sadizam.
Sve u svemu, malo preteran broj nastranih likova.
Film ima i dosta kriticko-satiricnih tonova. Kritika roditelja koji se prema svojoj deci ponasaju bolesno zastitnicki, ne veruju ni u sta sto o njihovoj deci govori negativno, ne sprecavaju decu da nanose bol drugome, vec uvek krive tog drugog, idealizuju i stite sopstveno dete do granice autodestrukcije, a kada se desi nesto stravicno obrusavaju se na “ lose drustvo “ koje je povuklo.
Kritika psihoticno ambicioznih roditelja koji zele da kroz dete ostvare i nadokande sve neostvarene opsesije vlastitog zivota, i koji time razaraju dusevno stanje sopstvenog deteta prenoseci svoje opsesije na njega ne znajuci da li njegov duh moze da ih podrzi.
Sto se tice samog kraja, nastavnica raspaljuje najbolnije tacke hipersenzitivnog i devijantnog duha decaka ubice svatajuci da ga ne moze kazniti smrcu buduci da on ne ceni zivot i da svakako zeli da se ubije, vec da je najteza kazna zabadati nozeve u njegove najteze komplekse i najosetljivije uglove jedne vec bolesne duse.
Ona zna da decak svaki udar na neki svoj kompleks dozivljava pojacano, neuporedivo jace od normalnog bica, zato jednu iglu zabada u njegovu narcisoidnost, drugu u tastinu, trecu u gordost, a cetvrtu u ono najvrednije - majku koja je centar decakovog nastranog sveta bez koje nema ni njega samog i bez koje svaki njegov trud postaje uzaludan, a zivot besmislen.
Nastavnica poslednja recenica upucena decaku ubici u kojoj mu kaze da je sve to samo prvi korak ka njegovom iskupljenju, a onda stravicno prazno i sablasno dodaje: “ Ma zavitlavam se. “ , po meni, takodje ima dva tumacenja.
Prvo, i meni blize bi bilo da se sve sto mu je ispricala telefonom zaista desilo, a da se “ zavitlavam se “ odnosi na iskupljenje. Pravog iskupljenja nema, ubio joj je kcerku i ona nece da se smiri dok ga ne vidi mrtvog i da sve sto mu je uradila jeste prvi korak “ iskupljenja “ koje je, zapravo, moguce jedino kroz mucnu smrt decaka ubice.
Prema tome, njeno “ zavitlavam se “ bi se odnosilo na iskupljenje, zavitlava se da ce decaku dati neku mogucnost pokajanja, nakon sto mu je razbila vec bolesno dusevno stanje koristeci se najmracnijim uglovima te devijantne duse.
U prilog tome ide i ono sto je nastavnica radila nakon odlaska iz skole. Ona se ne miri sa smrcu svoje kcerke i nastavlja sa osvetom koja ima za cilj smrt decaka, taj plan i dovodi do smrti jednog od njih. Dakle, ona nema nameru da oprosti i dozvoli pokajanje. ( Oni koji su gledali znaju na sta mislim. Scena u kaficu izmedju nje i devojcice. )
Drugo objasnjenje bi bilo bukvalno, u smislu da se zaista “ zavitlava “ , da nije uradila nista od onoga sto je ispricala decaku, da je sve konstruisana prica sa jedinim ciljem da do temelja razori njegov vec bolestan duh, ali da mu kao u ogledalu predstavi sve njegove komplekse, frustracije i nastranosti, da mu kao u ogledalu prikaze njegovo dusevno stanje i da ga na taj nacin suoci sa svim njegovim najvecim strahovima, sa najmracnijim dubinama njegove podsvesti i njegove duse, jer je prvi korak lecenja bolesti njena dijagnoza, i u tom kontekstu bi pominjanje prvog stepena iskupljenja imalo bukvalno znacenje.
U prilog tome bi mogla da ide nastavnicima refleksija na svog supruga, neke vrste idealnog prosvetnog radnika, koji joj objasnjava da je prvi stepen njenog izlecenja, zapravo, iskupljenje tih decaka, da ne treba da im se sveti, vec da pokusa da ih izvede na pravi put.
Ukratko
