Filmovi

[fabricio]

Sad gledam, pre 5.5 godina sam ga ocenio sa 4.5, pa iako ga se ne secam, trebao bi da je dobar.

[Iluzionista]

Neces gubiti vreme kad je Polanski u pitanju sigurno


Kad smo vec kod njega evo jedne tople preporuke:
https://m.imdb.com/title/tt0110917/

Malo ljudi zna za ovaj film.. Meni je brutalan, prakticno pozorisna predstava, skoro sva radnja je dijalog Polanskog (koji je ovde samo u ulozi glumca, a reziju i scenarijo je radio jedan talijan) i Depardjea uz neke flesbekove.. Mindfuck kraj, drzi paznju od pocetka do kraja...

[Sezione]

Nije jedan talijan no maestro Djuzepe Tornatore

[markovl12]

Dajte predlog za neku dobru komediju, ne secam se kada sam zadnji put odgledao neku kvalitetnu.

[Poison and Remedy]

Dajte predlog za neku dobru komediju, ne secam se kada sam zadnji put odgledao neku kvalitetnu.

Novi SHAFT. Nije komedija, ali je mene vise puta nasmejao.

[Bogun]

Ok film generalno, mada mogao je desetak minuta kraći da bude.

[fabricio]

Dajte predlog za neku dobru komediju, ne secam se kada sam zadnji put odgledao neku kvalitetnu.

Pa to ne postoji odavno.

Pustis nesto od Sendlera ili Harta, The Rocka... jes glupo, ali je toliko glupo da je smesno

Mene je jumanji bas nasmejao recimo, ovaj novi.

[Bolkonski]

Inace, tematiku pomenutog filma je na jos emotivnijem, ganutijem, suptilnijem nivou i to dosta ranije obradio Dusan Kovacevic u svom "Profesionalcu"..



Ovo ide u sami vrh srpske scensko-kulturne zaostavstine.

Meni su prilicno zanimljive te satanizacije i anateme bacene na rezim u Jugoslaviji od 1945. do 1980. godine.
Price o nekim stegama, ogranicenjima, gvozdenim pesnicama, ubijanja individualnosti, kreativnosti, prava na slobodu licnosti itd.
Zapravo, najvise smaznih individua je dala ta “ komunisticka “ Jugoslavija. Kako je taj rezim ubio individualnost, kreativnost, mastuni slobodu, a samim tim i umetnost jer navedeno cine obavzne premise umetnosti, ako bas u tom rezimu nastaju apsolutni biseri nase knjizevnosti, poput najsnaznijih dela Andrica, Krleze, Crnjanskog, Kisa, Bulatovica, Lalica, Konstantinovica, Selimovica, Ranka Marinkovica, Davica, Miljkovica, Matica, Raickovica i mnogih drugih ? Kakva je to represija kad Milos Crnjanski dobija NIN-ovu nagradu za Roman o Londonu 1971. godine, a odmah naredne godine Danilo Kis za “ Pescanik “. Obijica su kvalifikovana kao opozicioni pisci. Takodje, Miljkovic dobija Oktobarsku nagradu, iako se posmatrao kao “ nepodoban “.
Kakvo je to rezimsko ubijanje kreativnosti ako bas u tom periodu nastaju najveci biseri umetnosti ovih prostora ?

Muzika je takodje vid umetnosti i vid oslobadjanja kreativnosti, individualnosti, emocija i maste. Upravo tokom vladavine tog rezima dolaze zlatne godine jugoslovenske muzike. Tada dolaze Dragan Stojnic, Leo Martin, Boba, Monteno, Indeksi, Arsen Dedic, Zdravko Colic, Balasevic, Sobic, Oliver Dragojevic, Azra, Dugme, Corba, EKV, Kazaliste, Poslednja igra leptira, Kerber i mnogi drugi, kao i autori te muzike, poput Djordja Novkovica, Runjica, samih Balasevica, Arsena, Sobica, Huljica, Kornelija Kovaca, i ostalih velikana.
Tada nastaju najlepse narodne pesme, do Cuneta, Tozovca, Kvake, do Tome i drugih.
Zapravo, bas to vreme je stvorilo inspiraciju za takvo oslobadjanje kreativnosti i individualnosti i nastanak takvih umetnickih dela koja su i danas ostala sam vrh domace umetnosti.
Ili je slucajnost da su svi ti autori ziveli bas u tom vremenu.

Isto vazi i za pozoriste i film.
Najveci bardovi teatra, poput Bore Todorovica, Bate Stojkovica, Radmilovica, Vujisica, Ckalje, Ljubise Samardzica, Mije Aleksica, Diklica, Mise Janketica, Mire Banjac, Cece Bojkovic, Danila Lazovica, Berceka, Nikole Simica i mnogih drugih su najsnazniji pecat svoje lucidnosti i individualnosti ostavili bas u periodu tog rezima.

Sa druge strane, “ vreme slobode “ nam je donelo oslobadjanje kreativnosti Cede Cvorka, Dr Igija, Daka, Amadeus Benda, a novine vreme je otislo jos dalje u tom pogledu, pa nam je ponudilo “ bisere “ Cobija, Raste, Korone, Maje Berovic, Stoje, Dare Bubamare, kao i bisere knjizevnosti u liku Kije Kockar, Jelene Bacic Alimpic, Vesne Dedic, Isidore Bjelice, Vesne Radusinovic i ostalih skrabala.
Od bardova teatra dosli smo do Viktora Savica, Aleksandra Radojicica, Mirke Vasiljevic i ostalih “ glumaca “ , odnosno od velikana, boema, bardova, poeta i intelektualaca spali smo na nabildovane manekene i polustarlete.

Da ne sirim pricu o samom drustvu ciji su glavni idoli i ideolozi sin i kcerka jedne mafijasice i jednog razbojnika i ubice, starlete, autotjun “ pevaci “, Grand , Kija Kockar i Vesna Dedic, a vrhunac ideala opevan u nekoj “ pesmi “ u kojoj devojka ide u klub, odvali se od alkohla, scepa djilkosa u separeu sa flasom civasa, sedne u njegov auto od 30,000 evra i ponudi reproduktivni organ u zamenu za separe i pice narednog vikenda u istom lokalu.
Ili o kafanama tog vremena do danasnjih kafana-klubova, bordela, sponzoruske i djilkoske Meke.

Na osnovu toga:
Od Kisa do Kije.
Od Andrica do Vesne Dedic.
Od Crnjanskog do Isidore Bjelice.
Od Radmilovica do Viktora Savica.
Od Bate Stojkovica do Aleksandra Radojicica.
Od Vujisica do Vuka Kostica.
Od Indexa do Jale brata.
Od Zdravka Colica do Korone.
Od Balasevica do Raste.
Od Sobica do Korone.
Od Arsena do Bube.
Od Kvake do Darka Lazica.

Ja u tome ne vidim nikakvo oslobadjanje sputane kreativnosti i individualnosti jednog slobodnog vremena u odnosu na stege i gusenje tih duhovnih vrednosti ovog “ represivnog “ vremena. Naprotiv, vidim tesku degradaciju, urusavanje i bacanje u blato sopstvenog identiteta, dostojanstva i ponosa.

[Radonjaa]

Bilo bi dobro da čuješ šta je polovina nabrojanih umjetnika mislila o liberalnosti tog režima, a tek o individualnosti.

Da ne pričamo tek šta su mislili Ćopić i Makavejev, čija su djela cenzurisana, ili ljudi koji su ležali u zatvoru i otpuštani sa posla zbog svojih filmova i knjiga. Ili uzmi bilo kojeg predstavnika ,,Crnog'' talasa, među kojima ćeš naći mnoga značajna imena srpske kulture dvadesetog vijeka, od kojih su neki i danas ,,tiho'' cenzurisani.

Meni je omiljeni primjer predstave ,,Kosa'' koju ljevičari često predstavljaju kao veliki dokaz liberalnosti tog režima, u stilu ,,Igrala se u Beogradu dok su je na zapadu zabranjivali''. Ista ta predstava je u Beogradu zabranjena nakon samo nekoliko godina izvođenja, jer su fosili iz JNA ocijenili da poziva na narušavanje odbrambenog sistema zemlje. Čini mi se da se na sledeće izvođenje čekalo preko 35 godina.

Primjera cenzure umjetnosti u toj državi je bilo na stotine, samo što je ta cenzura bila toliko dobra, da je malo propagande danas dovoljno, da nekog ko je površno upućen, za 5 minuta ubijedi da je u komunizmu kultura cvjetala bez ikakvih prepreka.

[Bolkonski]

Naravno da nije sve crno-belo i da ima svakakvih primera. Niko nije negirao da je bilo cenzure, bilo je i treba da je bude. Da postoji cenzura ne bi mogla da se objavi knjiga Kije Kockar, niti bi svetlost dana mogla da ugleda “ poezija “ Jale Brata.
Bilo je i primera gde je cenzura gresila, ali je vise suprotnih primera. Cenzura je bila stetna kada je umetnicko delo odredjivala prema politickoj podobnosti i to niko ne spori. Umetnicko delo se vrednuje prema estetskim kvalitetima.
Opet je neoboriva cinjenica da je to vreme dalo najveci broj bisera ovdasnje umetnosti i najveci broj velikih individua. Za to poimanje nije potrebna nikakva petominutna propaganda, a ja bih pre rekao da propaganda radi na drugoj vodenici, da se koristi opsta satanizacija tog rezima i vremena da bi se odrekla vrednost i onome sto je pored losih stvari bilo zaista dobro i na najvisem mogucem nivou. Tako ta petominutna propaganda ubedi nekog da cak ni umetnost nije bila na visokom nivou i pored lako proverljivih cinjenica, a da je prava umetnost dosla dopustanjem Rasti da nam prikaze zanose svoje kreativnosti.

Naravno da je bilo represije, sve to niko ne spori. Niko ne spori negativno misljenje odredjenih intelektualaca o tom vremenu. Kis i Crnjanski su imali izrazito negativno misljenje o tom rezimu, a obojica su dobitnici NIN-ove nagrade u jeku vladavine tog rezima, i molim te nemoj da me pozivas da “ cujem “ sta je polovina tih umetnika mislika o tom rezimu Ja nisam zeleo da ulazim u dubinu ispravnosti te politike, u njene tekovine i mane, vec govorim samo o umetnosti - knjizevnosti, pozoristu, muzici, kao i o generalnoj pristojnosti drustva.
Spori se to da je taj rezim gusio kreativnost, a da su najveca umetnicka dela nastala u to vreme, najvece pesme, poeme, romani, najbolja muzika, najvece individue, od knjizevnika, preko glumaca do boema i muzicara.
Da je kreativnost gusena umetnost ne bi bila toliko razvijena jer je kreativnost prvo nacelo umetnosti. Opet, cinjenicno stanje je da je umetnost u tom vremenu bila na najvisoj mogucoj tacki u istoriji jugoslovenskih naroda. Nikada, ni pre, ni posle toga nije bilo toliko pravih bisera umetnosti i toliko jakih individua kao u tom vremenu.
Dovoljno je samo uporediti knjizevnike, slikare, glumce, pevace, tekstove i kompozicije pesama koji su nastajali u to vreme sa svim sto je nastalo posle toga, zakljucno sa totalnom degradacijim i izoblicavanjem koju imamo prilike da pratimo u danasnjem vremenu, pa da i covek sa minimumom estetskih merila shvati razliku.

Inace, znao sam da ces ti prvi da odgovoris na ovaj post

[Tegi]

Tema je kompleksna i na nju se ne može ponuditi dovoljno dobar odgovor pukim nabrjanjem velikana književne ili muzičke umetnosti, ali je zasigurno da se pitanje snage i kvaliteta određene kulture u određenoj istorijskoj epohi ne može svesti na političko pitanje, odnosno na osnovu kvaliteta umetničkih dela indukovati kvalitet kulturne politike, pa time objasniti značajan deo karaktera određenog režima. Nemačka književnost je daleko značajnija dela ponudila 1920-ih i 1930-ih nego u čitavom posleratnom periodu, ali bi bilo apsurdno na osnovu toga reći da su vajmarska poludemokratija i nacistički teror nudili bolji kulturni ambijent od Adenauerove i Brantove Zapadne Nemačke. Isto tako, Andrić, Crnjanski i Krleža su intelektualna čeda predratne Jugoslavije (Andrić je sva svoja tri romana napisao za vreme okupacije, dok je Krleža Glembajeve napisao kao državljanin Austrougarske), a ne treba potceniti ni čitavu tradiciju međuratne književnosti, čija bi se imena mogla do jutra nabrajati. Da li bi se na osnovu toga moglo napisati da je režim u Kraljevini Jugoslaviji imao više prosvetiteljski karakter od Titovog? Iako sam anti-titoista, ne bih rekao. Uostalom, od sve trojice velikana jugoslovenske književnosti, u posleratnom periodu najproduktivniji je bio onaj koji bi verovatno bio ubijen da se 1945. zatekao u Beogradu- Crnjanski. A sumnjam da se u njegovom poznom stvaralaštvu mogu pronaći pozitivne delotvornosti socijalističkog režima.

Mislim da se tu mešaju babe i žabe. Porediti najveća umetnička dela određene kulture u različitim periodama njene povesti iz bilo kakve političke perspektive potpuno je apsurdno. U vreme kada je najveći živi ruski pisac bio Dostojevski, više od 90% Rusa je bilo nepismeno. U vreme kada je najvećo živi ruski pisac bio Šolohov, svi Rusi su bili pismeni. Dostojevski i Šolohov iako politički angažovani pisci se u političkom ključu ne mogu porediti, ali stepen pismenosti jednog naroda u dve istorijske epohe jeste par ekselans političko pitanje i tu već dobrim delom Bolkonski pogađa poentu. Jednostavno rečeno, u oblasti kulture treba razlikovati stvaraoce i publiku. Stvaralac je autentično, transpolitičko bivstvujuće, te domet njegovog stvaralaštva nema nikakvu političku dimenziju, ali publika kao neautentični, gotovo fiktivni, ali sudbinski neizbežni element kulturnog života velikim delom predstavlja konstrukt, koji je usled svoje protokonstruisanosti podložan političkom inženjeringu, zbog čega je odličan indikator prosvetitetljskih ambicija određenog režima. U tom pogledu, titoistički režim je daleko ispred i onog pre i onog posle njega. Ali isto važi i za sovjetski režim koji je većini branilaca Titovog neprihvatljiv. Dakle, kako bi se uporedile dve kulturne politike, potrebno je otići u svet nešto šire, masovnije kulture, te je potpuno smisleno porediti to što je 1970-ih najpopularniji mladi glumac bio Aleksandar Berček, a danas je Miloš Biković. Porediti Crnjaskog i Kiša ili Kiša i Vladimira Kecmanovića u političkom ključu je besmisleno, već je jedino merodavno u estetskom. Iz političke perspektive, svrsishodnije je raspravljati o tiražima, pa je zato smisleno porediti Kiša i Kiju Kockar, što je, makar po mom mišljenju, daleko više odraz ekonomskog sistema nego kulturnog. Šund i privatna svojina su neodvojivi, ali time već odlazimo predaleko.

To je što se tiče opštih zaključaka. Svašta je ovde nabrojao Bolkonski, metodski je nekonzistentnan, pa bi bilo bolje raspravljati o pojedinačnim slučajevima, pošto je jako opasno na ovu temu tek tako primeniti induktivan metod, na stranu što je potrebno makar 20-30 stranica kako bi se ponudio nekakav sintetičan odgovor.

Treba napomenuti da je društveno-humanističko stvaralaštvo u tom periodu potpuno uništeno, da oni koji su stasali u tom periodu zajedno sa svojim poslušnicima i dalje vedre i oblače srpskom naukom, pa se ona od marksističke paradigme kao jedine dozvoljene i dalje nije oporavila, što ukoliko uzmemo u obzir da su se marksistčki dogmatici 1990-ih prodali, te da danas podjednako vatreno zastupaju neoliberalnu dogmatiku znači još veći odlazak u sunovrat.

[Bolkonski]

Za pocetak, da pohvalim bar pokusaj objektivnosti i suzdrzanosti od odblesaka politickih stavova i netrpeljivosti.

Apsolutno se slazem sa tim da je tema kompleksna i da se odgovor na nju niposto ne moze dati nabrajanjem velikana knjizevne, filmske i muzicke scene. Kao sto sam kazes, forum nije mesto za to, jer ako bismo ulazili u dublju analizu ovog pitanja trebalo bi otvoriti posebnu temu gde bismo pisali eseje.
Zato ja nisam zeleo da ulazim ni u kakvu dublju analizu, vec samo da dokazem da je vreme nakon tog rezima donelo degradaciju umetnosti, kreativnosti, individualnosti i same pristojnosti drustva, a to se moze dokazati cak i pukim nabrajanjem velikana.


Sto se tice Andrica, Crnjanskog i Krleze, to jeste tacno, pogotovo za Krlezu, isto kao sto je tacno da su mnoga velika dela tih pisaca nastala u Titovoj Jugoslaviji - nastavak Seoba, Roman o Londonu, Lament, kao i jedan od najvecih bisera nase knjizevnosti, Andriceva Prokleta avlija.
Verovatno je tacno da je veci broj njihovih najvecih dela, narocito Krlezinih, nastao pre Titove Jugoslavije, ali deo njih daje pecat i vremenu o kome govorimo.

Pominjanje nemacke knjizevnosti i njenog politicko-drustvenog konteksta je bespredmetno i ide jedino u sluzbu zelje za pojacavanjem utiska, sto je, s obzirom na tvoj talenat, prilicno nepotrebno.
Naravno da se ne moze na osnovu broja umetnickih dela u jednom periodu odredjivati kvalitet kulturne politike, samo je pominjanje nemacke knjizevnosti u odredjenim periodima nepotrebno i time se ide van okvira istine, buduci da se rezimu u Jugoslaviji u Brozovo vreme nikako ne moze odreci kulturno prosvecivanje ovog naroda.

Sto se tice metodske nekonzistentnosti, takodje si u pravu, jer, kao sto sam rekao, moja zelja nije bila da se odlazi u duboko razglabanje o rezimu, titoizmu, politici i slicnim stvarima, vec jedino da se naglasi da se tom vremenu potpuno neopravdano negira razvoj kulture i umetnosti, koji je bio na visokom nivou.

Ponavljam, jedini cilj mog posta je bilo ukazivanje na nepotrebnost omalovazavanja i satanizacije tog rezima i u dobrim stvarima i ukazivanje na to da je zemlja nakon raspada tog rezima dozivela prilicnu kulturnu degradaciju, a to je dokazivo i prostim nabrajanjem velikana tadasnje i “ velikana “ sadasnje kulturne scene.

Takodje, Tegi je u pravu sto se tice predratne i medjuratne knjizevnosti, ona nije dala taj broj najsjanijih bisera kao knjizevnost posle Drugog svetskog rata, ali je svakako bila prilicno jaka osnova.
Sada, da li je kulturna politika Titovog rezima izrodila sve te bisere, ja mislim da svakako nije to vreme bukvalno stvorilo Miljkovica, ali da je neoboriva cinjenica da je taj rezim dao snazan pecat razvoju kulture na ovim prostorima, kao i da je pristojnost citavog drustva dala odredjeni, manji ili veci doprinos u razvoju i inspiraciji nekih od nasih najvecih pisaca.

Sto se tice muzike, tu je vec nepobitno da je 90% onoga sto vredi u muzici na ovim prostorima doslo iz te Jugoslavije i da je kulturna politika umnogome uticala na muzicki ukus i same autore i izvodjace.
Isto vazi i za pozoriste i glumce.
Ja sam zeleo da na tom primeru pokazem degradaciju danasnjeg drustva u odnosu na drustvo tog rezima jer odnos jednog drustva i politike prema kulturi moze da se vidi i na osnovu drustvene prihvatljivosti odredjenih kulturnih i “ kulturnih “ tekovina.
U tom komtekstu sam naveo Kisa i Kiju, Kvaku, Cuneta, Tomu i Darka Lazica, Cecu Bojkovic i Mirku Vasiljevic, Arsena Dedica i Rastu ili, ako hoces, Obraz uz obraz i Parove.
Mislim da je degradacija vidna i na ovim povrsnim paralelama. Takodje, mislim da se u tome vidi i uticaj kulturne politike razlicitih rezima.

Moram da se izvinim Tegiju sto na njegov prilicno kvalitetan i akademski post odgovaram tezama i malo “ ispreturano “, jer sam u velikoj guzvi i nemam vremena za pisanje temeljnih rasprava.

Inace, moram da primetim solidan literarni talenat, stetaa je sto postoji opasnost da se izokrene u kovicevsko srbovanje

[Niksicanin]

Интересантно је да је цензура у пуном замаху била за вакта другосрбијанске мајке Латинке Перовић.

[Фантом]

Posto je ovo ipak filmska tema, a dotakli ste se politike i uticaja na kulturu, mogli biste da bacite neku analizu o istoriji holivuda i kvalitetu istog kroz vreme, pa da povezete sa temama koje ste zapoceli.

[Niksicanin]

Posto je ovo ipak filmska tema, a dotakli ste se politike i uticaja na kulturu, mogli biste da bacite neku analizu o istoriji holivuda i kvalitetu istog kroz vreme, pa da povezete sa temama koje ste zapoceli.

Одлична паралела.