Legendarni odbojkaš objavio dosad nepoznate detalje o timu koji Srbija i danas obožava.
Slavni srpski odbojkaš Vladimir Grbić otkrio je malo poznat detalj o jednoj od najvećih ekipa u istoriji našeg sporta - zlatnim odbojkašima iz Sidneja 2000. godine.
U intervjuu za "N1", on je otkrio da osvajači olimpijskog zlata nisu međusobno uopšte bili prijatelji i da su imali ozbiljne razmirice, ali da su uprkos tome svi bili podređeni istom, zlatnom cilju, koji su i ostvarili.
"Nije bilo složnosti. Ne nesuglasica, nije bilo složnosti. Kad bih ti rekao... A kada pogledaš našu generaciju, pomisliš da je bilo sve savršeno. Tako i treba da izgleda, jer se nismo okupili da idemo u kafanu ili da pijemo kafu, već da svojoj zemlji i svom narodu donesemo zlatnu olimpijsku medalju. I radili smo svi za to, kidali, i ne mora uopšte da znači da mi svi to treba da vidimo na isti način. Ne. Ali naše delovanje treba da se sklopi u jedno, da bismo došli tamo gde bi trebalo da dođemo, to je suština", rekao je Grbić.
U tom timu Grbić i njegov brat Nikola imali su ogromnu ulogu, zajedno sa Slobodanom Kovačom, Goranom Vujevićem, Đulom Mešterom, Andrijom Gerićem, Vladimirom Batezom i ostalim članovima nezaboravnog, šampionskog sastava selektora Zorana Gajića. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da među njima van terena "nije štimalo".
"Mi nismo popili jednu kafu zajedno. Nismo otišli u restoran da proslavimo trofej. Nikada! Nismo bili prijatelji, imali smo ozbiljne razmirice između sebe. Ali recimo, šta je poenta cele priče? Ti moraš da imaš lidera, koji će svojim primerom da povede krdo bizona. To posmatraj kao krdo bizona. Nikada se ne razilaze, nego uvek idu za prvim. I nije bio jedan na čelu, već ih je bilo više. A ti koji su billi lideri slagali su se bez da su progovorili jednu reč", otkrio je Grbić.
Prema Vanjinim rečima, on i njegov rođeni brat su potpuno različiti karakteri, ali to ne znači da je jedan bio vatra, a drugi led.
"Nikola i ja smo dva potpuno različita karaktera. Što ne znači da sam ja bio vatra, a Nikola hladan. On je kuljao u sebi, ali to ne pokazuje. On je špico hercegovački i to je to. Ja sve što sam osećao, to sam delio sa ljudima koji su gledali i u svakom trenutku su mogli da vide šta ja osećam i kako to doživljavam"
"Sujeta? Mora da je bude, mora da bude veliki egoizam, morate da volite sebe do nivoa bolesnog, jer neće uspeti i imati dovoljno samopouzdanja da uspete. Problem je ako ne naučite da kontrolišete taj egoizam i to je razlika kada je presudna kada su u pitanju vrhunski igrači i sportisti i veliki šampioni. Veliki i vrhunski sportisti su vrhunski u svom sportu, ali uglavnom razmišljaju o svojoj performansi, a veliki šampioni su oni koji su i u privatnom životu vrhunski. A njih je jako malo".
"DISAO SAM PATRIOTIZAM U KUĆI"
Naglasio je Grbić i značaj uticaja svog oca, nekadašnjeg odbojkaša Miloša Grbića. "Vidi, odrastao sam uz čoveka koji je bio kapiten generacije koja je osvojila prvu medalju za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. Gledao sam i disao patriotizam, u pravom smislu te reči, da je igranje za svoju zemlju i predstavljanje svog naroda čast. Ne komentarišem danas, govorim ono kako smo Nikola i ja bili vaspitavani. Ja sam se u petoj godini peo na tabure, stavljao njegovu medalju i sanjao da sam olimpijski šampion. I gle čuda, 25 godina kasnije, taj san se ostvario. Ako samo sanjate, a ne radite na tome, to samo hrani vaše razočaranje. A ako radite na tome, ogromne su šanse da ćete uspeti. Naravno, ne uspete u svemu, ali samo je pitanje koliko jako nešto želite. Bilo koji segment života, nebitno čime se bavite, predstavljate svoju zemlju i narod, kako god - dobro ili loše. Toga ste svesni ili niste".
