Baxter Stockman wrote:Slobodno mogu ovi stariju da bace koju o ovim godinama, voleo bih da pročitam
Nakon ove pobede Partizana (i pobede u Kupu) nastupile su dve sezone dominacije pod sankcijama. Iako su kljucni igraci sampionskog tima otisli (Djordjic, Maglajlija, Jovanovic), pokojni Rankovic iz MAG-a, nije stedeo pare kako bi Partizan ostao u vrhu. Doveo je bekove Jovana Kovacevica, Nikolu Barovica, krilo Vladana Matica iz Metaloplastike, na pivotu Dragana Momica, na golu Damjanovica (vise ne mogu da se prisetim kako se covek zove, ali secam se da je dobro branio, posle je cak bio i na ivici reprezentacije. Sa druge strane, Zvezda je nakon onakvog tragicnog poraza rasturila svoj "drim-tim" i neko vreme nije bila pravi protivnik crno belima. Mada je zrenjaninski Proleter u ligaskom delu 1993/94 bio bolji, naredne sezone je u finalu plejofa bio pociscen sa 3-0, a sa pobedom u kupu, protiv cini mi se Mornara, uzeta je nova dupla kruna. Sledece sezone, i pored novih pojacanja (dosli golman Puljezevic iz Zvezde i brojni "Crnogorci" poput beka Blaze Lisicica, pivota Steve Nikocevica i krila Nikole Kapisode) vec nije sve bilo tako idealno. Zvezda nas je iznenadila u cetvrtfinalu kupa (mislim da je to bila debitantska sezona Zikice Milosavljevica u crveno-belom dresu, a unistio nas je legendarni golman Miki Radosavljevic) i eliminisala, a krajem maja i pocetkom juna odigrano je epsko finale Partizan - Vrbas, gde smo posle puno tenzija nekako uspeli da pobedimo u majstorici na Banjici i osvojimo i trecu titulu (tada sam bio na ekskurziji na kraju osmog razreda i nisam odgledao nijednu od tih utakmica, a kazu da je to bio pravi rat, da je bilo i nekakve tucnjave u trecem mecu kada je Vrbas poveo sa 2-1 u seriji).
Tada su se stvari preokrenule. Ne znam ko je Zvezdi dao pare, ali oni su ponovo skockali jedan od najjacih sastava u domacem rukometu (golman Beli Stojanovic, krila Vladan Matic i Zikica Milosavljevic, na beku Predrag Perunicic, Igor Butulija i novootkriveni talenat - topdzija Vladimir Beli Petric) i krenuli da deru sve redom i kod kuce i u Kupu pobednika kupova, gde su stigli do polufinala. Partizan je i dalje imao pristojan tim (dosao je Aco Knezevic na desno krilo, i nekada veliko ime Zoran Tomic), ali se prvo obrukao protiv Danaca u kvalifikacijama za LS, a onda je i u ligi bila usledila serija poraza, pa je oteran Mile Isakovic i vracen Jovica Elezovic. On je uspeo da nas digne do drugog mesta u ligi, ali ni on nije mogao vise od casnog poraza u finalu protiv Zvezde, opet u prepunom Pioniru posle velike borbe (to je pomenuto u dokumentarcu, kada Butulija prica kako se vratio u Zvezdu da uzme titulu). Sada su se uloge zamenile, dosao je red na Zvezdu da dominira u domacim okvirima, uzeli su i sledeca dva prvenstva, i dalje su imali solidne timove, ali nisu uradili nista znacajnije u Evropi. Partizan je imao izvesnu krizu u sezoni 1996/97, koju je zavrsio tek na 7-8. mestu. Ali je vec 1998. opet bio napravljen konkurentan tim (pomenuti Miki Radosavljevic na golu, Aco Knezevic i Vladan Matic se ponovo vratili, tu su bili i nadolazeci klinci poput Branka Kokira, Mladena Bojinovica, Vlade Mandica, Gorana Cmiljanica) koji je kao i Zvezda tri godine ranije stigao do polufinala KPK, igrao velike meceve sa Nemcima i Spancima na Banjici, a u domacem prvenstvu imao tu srecu da pobedom u zaostalom mecu koji se igrao 24. marta uvece izbije na celo prvenstvene tabele i bude proglasen sampionom drzave usled rata...
Vec je tu negde Zvezda pocela polako da ispada iz nekog prvog rukometnog esalona, a glavni kvalitet se pored Partizana bio koncentrisao u backopalanackom Sintelonu i pogotovu Lovcenu sa Cetinja. Ti mecevi sa Milogorcima (Lovecn je inace 2001. igrao cetvrtfinale LS, oni uopste nisu bili naivna ekipa) su se vec tada pretvarali vise u festivale borilackog sporta i primitivne politike, nego u rukomet, i uvek su bili daleko vise od igre (secam se kada je jednom onaj njihov vo Djukanovic lepo stao usred njihovog napada, dosao do nase sipke na ogradi u nakrcanoj Banjici i krenuo da zacikava vodje da se pobiju na ferku, jer su ovi potpaljivali kop da ga najcrnje psuje...). Kada je Partizan pobedio u cuvenoj majstorici na Cetinju 2002. i uzeo titulu i kada smo odigrali jos jedno polufinale KPK protiv Spanaca 2003. nekako mi se cini da je to bio i kraj neke price o iole kvalitetnijem domacem klupskom rukometu. Lepo je neko rekao u dokumentarcu, da je rukomet imao tu nesrecu da su domaci klubovi imali najveci kvalitet u doba najgorih sankcija. Steta je sto onaj Partizan ili Zvezdu tada nismo mogli da vidimo na evrosceni. Sada smo svetlosnim godinama udaljeni od toga.
Inace, sve pohvale ljudima koji su se iscimali da urade ovaj dokumentarac.
Ako ovo citaju, bila bi lepa ideja da naprave i jedan o kvalifikacijama 1995. i samom EP 1996. godine u Spaniji, to bi bila prava mesavina srece i ponosa, ali i velike tuge i nepravde...
