Још приликом планирања пута у Португалију, једна од есенцијалних ствари на листи је била одлазак на утакмицу Бенфике. Када сам потврдио датуме, па погледао распоред њиховог првенства, радост је била још већа. О класико дерби, Бенфика - Порто.
Био сам благо забринут да нећу моћи за разумне новце да набавим карту, али сам уредно у званичној продавници Бенфике у тржном центру преко пута стадиона, сат времена пре меча купио улазнице. Цена за оне најјефтиније, а то је први прстен иза гола, трибина Сагреш ("коп" домаћих) - 31 евро. За чланове клуба ("socios") - 20 евра. За "запад" и "исток" је минимална цена кретала од 65 евра. Наравно, чланови имају и ту добар попуст.
Имајући у виду да Португалија нема баш добар стандард у поређењу са остатком западне Европе (север да не помињем), утисак је да цене нису мале. Али, све ми је било јасно већ два сата пре почетка меча, када сам видео реке људи од 3 до 103 године, мушкараца и жена, деце и родитеља, баба и деда, како сви до једног обучени у официјалне дресове (90 евра у шопу, не треба више да помињем попуст за чланове) хрле ка стадиону. Фудбал је у Португалији стварно религија. Навијање за Бенфику је породична ствар (вероватно и за остале клубове).
Преко пута велелепног стадиона La Luz се налази највећи шопинг мол на Пиринејима - Колумбо. Огроман број навијача прође кроз њега на путу ка трибинама. Прође, али и застане да се окрепи, попије и поједе нешто. Иза себе не оставе ни папирић. Нема дреке, нема ваљања по поду, просутог пива и сл. Прва слика коју сам имао у глави пролазећи кроз масу је слика затворених бензинских пумпи дуж 230 км аутопута од Ниша до Београда 5 сати пре и после утакмица Звезде или Партизана.
Рекох, пријатељу не брини ништа, преузимам пуну одговорност 
