СП у кошарци - Историјат, занимљивости...

[grobar_Zvornik]

Istorija mundijala (7): 1974.

Srebro u krugu

Kao prvak sveta iz Ljubljane Jugoslavija je ne samo izbegla kvalifikacije za naredni skup u Portoriku, već je i direktno ušla u finalnu grupu u kojoj su je čekali SSSR, Brazil, SAD, Španija, Kuba i Kranada, po dve najbolje iz kvalifikacionih grupa koje su igrane u Ponsu, San Huanu i Kaugasu. Direktano u finale ušao je i domaćin Portoriko.

Jugoslaviju je u San Huan odveo Mirko Novosel, trener koji je Ranku Žeravici bio pomoćnik i koga je, u skladu sa tadašnjom uhodanom (i dobrom) praksom nasledio kada se Žeravica posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. povukao preuzevši Partizan. Novosel je prethodno bio selektor mlađih kategorija i doneo zlato sa prvog Evropskog prvenstva kadeta u Gorici (Italija) 1971. i juniorskog Šampionata kontinenta u Zadru 1972. Novosel je stvorio i uigrao sjajnu generaciju u kojoj su perjanice bili Dragan Kićanović i Mirza Delibašić, a važni igrači Rajko Žižić, Čedomir Perinčić, Željko Jerkov, Mirko Grgin…

Novosel je kao selektor A tima uradio još dve važne stvari: pozvao je u reprezentaciju Dražena Dalipagića, koji je sa 19 godina stigao iz Mostara u Partizan preskočivši sve mlađe selekcije, a takođe je u državni tim uveo Zorana-Moku Slavnića, plejmejkera Crvene zvezde na koga Žeravica nije računao. Novosel je za EP u Barseloni, na kome je Jugoslavija osvojila, konačno, prvo zlato na kontinentalnim šampionatima, poveo kombinovani tim: iskusni su bili Krešo Ćosić, Rato Tvrdić, Žarko Knežević, Damir Šolman i Nikola Plećaš, mlade lavove su predvodili Dragan Kićanović i Željko Jerkov a između su bili po godinama iskusni ali sa kratkim stažom u reprezentaciji Zoran Slavnić, Dražen Dalipagić, Milun Marović, Dragi „Tvigi“ Ivković (zamenio Kapičića koji je izostao zbog povrede oka) i Vinko Jelovac. U Barseloni je rođena čuvena petorka Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jerkov, Ćosić, koja će narednih 7 godina biti strah i trepet za sve rivale. Jugoslavija je tada u finalu pobedila Španiju 78-67 i kao prvak Evrope dočekala Mundijal u Portoriku.

Od šampiona iz Barselone u Portoriko su otišli Tvrdić, Kićanović, Jelovac, Knežević, Jerkov, Slavnić, Ćosić, Šolman, Plećaš, Dalipagić i Marović. Dakle, čak 11 igrača. Samo je povratnik Kapičić zamenio Ivkovića. Zanimljivo je da je kao 13. igrač putovao Mirza Delibašić. Išao je da gleda, uči i stiče iskustvo. Dalekovidi, pametni ljudi vodili su i Savez i reprezentaciju.

Put ka medalji počeo je 7. jula u koloseumu “Roberto Klemente”. Pred 10.000 gledalaca savladan je Brazil 84-60. Deset igrača dalo je poene, najviše, po 14, Plećaš i Marović, Jerkov 12 a Kićanović 11. Prva “stotka” (101-83) ubačena je Kubi sa tandemom Kićanović (18) – Dalipagić (12) kao liderima po poenima. Treći rival bio je Sovjetski Savez, redovna žrtva tih godina. Bilo je 82-79 za naše momke koje je sjajno predvodio Dragan Kićanović, autor 19 poena. Odlično su ga pratili Ćosić sa 15 (plus moćna igra u odbrani), Slavnić sa 13 i Jelovac sa 10. Sovjetski tim uopšte nije bio slab. Lider je bio Sergej Belov, u sastavu (još uvek) Paulauskas, Saljnikov, Miloserdov, Jedeško, Aleksandar Belov (19 poena), Žigili… SSSR je bio olimpijski šampion iz Minhena 1972. sa većinom igrača iz tog sastava, takođe i sa istim trenerom – Vladimirom Kondrašinom.

Pobeda nad Portorikom (93-85, Ćosić i Jelovac po 17, Kićanović 16, Marović 11) sasvim je otvorila put ka medalji, mada je protiv Kanade (102-99) bio potreban produžetak jer je posle 40 minuta bilo 90-90, što nije bilo u izgledu na poluvremenu koje je naš tim dobio sa 53-39. Meč je izvukao Dragan Kićanović sa 34 poena, Jerkov i Kapičić dali su po 12, Ćosić 10. Za 13. juli bio je zakazan meč sa Amerikancima. S obzirom da se igralo po liga-sistemu nije bilo klasičnog finala, ali taj meč je bio kao finale. Nama je pobeda obezbeđivala zlatnu medalju, dok bi uspeh SAD čuvao njihove šanse da se nađu na postolju. Amerikanci su imali solidan, ali ne i nepobediv sastav u kome je najbolji igrač bio Džon Lukas, buduća zvezda u NBA.

Sve je izgledalo dobro u prvih 20 minuta. Naš tim je vodio sa 9 razlike ubacivši čak 50 poena (50-41), ali Amerikanci su u nastavku imali raspoloženog Lutera Bardena koji nam je natrpao 27 poena. Naš Kića ga je sa 26 pratio u stopu, Ćosić i Šolman dali su po 16, Jelovac 12 poena, ali na kraju je bilo 91-88 za američki tim.

Pobedom nad Španijom (79-71, Ćosić 16, Kićanović 15, Dalipagić 12) bila je obezbeđena medalja, a boja je zavisila od duela SAD-SSSR. Sovjetskom timu je za zlato bila potrebna pobeda od 4 ili više poena, i uspeo je da je ostvari (105-94), pre svega zahvaljujući Aleksandru Saljnikovu koji je odigrao utakmicu karijere ubacivši 38 poena.

Na kraju se, posle međusobmih pobeda u krugu Jugoslavija-SSSR-SAD, rasplet je bio u korist sovjetskog tima koji je u međusobnim duelima imao najbolju razliku. Mi smo bili drugi a SAD treće. Nije bilo loše, ali nekako je ostao utisak da nam je zlato izmaklo iz ruku.

MVP prvenstva bio je Džon Lukas (SAD), uz njega u najboljoj petorci našli su se još Vejn Brabender (Špaija), Dragan Kićanović, Aleksandar Saljnikov i Aleksandar Belov (obojica SSSR). Najbolji strelci bili su Meksikanci Arturo Gerero sa prosekom od 26,0 i Manuel Raga, tada zvezda Injisa iz Varezea, sa 26,1. Od naših igrača na 8. mestu se našao Dragan Kićanović sa prosekom 19,8.

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-7-1974/

Istorija mundijala (8): 1978.



Oh, Manila

U istoriji košarke nekadašnje Jugoslavije postoji više „zlatnih“ datuma, oni kada su se osvajale titule. A bilo ih je, na sreću, dosta. Jedan od tih je i 14. oktobar 1978, dan u kome je Jugoslavija drugi put postala prvak sveta. Osam godina posle prve zlatne medalje u istoriji naše košarke, one na SP u Ljubljani 1970, stiglo je još jedno zlato, ali u međuvremenu smo tri puta bili prvaci Evrope (1973,1975,1977), vicešampioni sveta (1974) i drugi na Olimpijskim igrama (1976). Bila je to zlatna decenija naše košarke, okrunjena trijumfom na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Sve te medalje donela je, uglavnom, ista generacija igrača, ili bar nekolicina koja je nosila igru. Startnu petorku dugo su činili Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jelovac i Ćosić, kasnije je umesto Jelovca ušao Jerkov a ostali su se menjali i davali doprinos medaljama.

U Manili 1978. Jugoslavija je objedinila titule prvaka Evrope i sveta. Na klupi je bio povratnik na kormilo državnog tima profesor Aleksandar-Aca Nikolić. Njegov povratak na klupu uspeha bio je trijumfalan, Jugoslavija je sa njim, i Bogdanom Tanjevićem kao pomoćnikom, bila šampiona Evrope 1977. u Belgiji posle nezabeležene dominacije u polufinalu nad Italijom i finalu nad Sovjetskim Savezom. Za mnoge je Profa, kako su ga zvali, bio dežurni skeptik, ali oni koji su ga dobro poznavali tvrde da je to bila maska, način da stalnim kritičkim opaskama i veličanjem vrlina protivnika digne moral igrača koje je trenirao. Profesor je bio majstor svog posla, ali su i naši tada najbolji igrači takođe bili majstori. Spoj (vele)majstora na klupi i terenu dao je fantastične rezultate.

Trijumf u Manili bio je impresivan. Odigrano je 10 utakmica, ostvareno 10 poebda. Počelo je protiv Senegala (99-64, Kićanović 20, Radovanović 15, Dalipagić 14). Zatim su jedan za drugim padali Južna Koreja (121-85, Peter Vilfan 24, Dalipagić 13), Kanada (105-95, Radovanović 24, Dalipagić i Delibašić po 18 ), Filipni (117-101, Dalipagić 31, Radovanović 20), Italija (108-76, Dalipagić 21, Kićanović 29), SAD (100-93, Dalipagić 28, Slavnić 16), SSSR (105-92, Dalipagić 37, Kičanović 34 ), Brazil (91-87 Kićanović 23, Dalipagić 20, Jerkov 16, ali pobedu je u dramatičnom finišu doneo Vilfan), Australija (105-101, Vilfan 28, Žižić 22).

Sistem takmičenja bio je takav da su na kraju finalne grupe prva i druga reprezentacija igrale za zlato i titulu, a naredne dve za bronzu. Rival u super-finalu ponovo je bio Sovjetski Savez. Naš tim je do borbe za zlato stigao sa 7 „stotki“ na 10 utakmica, dao je 1.033 poena ukupno, 103,3 po meču. Kakav tim, kakvo nezaboravno vreme…

Zna se da teorija kaže da je istog (kvalitetnog) rivala teško dva puta pobediti na istom takmičenju, ali našem timu je, posle velike borbe, to uspelo. Pred meč za zlato bilo je problema sa povredom leđa Mirze Delibašića ali je uz pomoć nekih istočnjačkih veština osposobljen za utakmicu.

Tog 14.okrobra 1978. akteri su bili:

Jugoslavija-SSSR 82-81 (73-73, 41-41)

Dvorana: Araneta Koliseum. Sudije: Don Klajn (Kanada) i Ron Omori (SAD). Gledalaca: 32.000.

Jugoslavija: Vilfan 6, Kićanović 17 (1-2), Žižić 6 (2-3), Knego, Jerkov 4 (2-3), Skroče, Slavnić 4, Ćosić 6 (2-2), Radovanović 10 (6-6), Krstulović, Dalipagić 21 (3-4), Delibašić 8 (2-2).

SSSR: Jerjomin 11 (3-4), Bološev, Lopatov 8 (2-2), Žarmuhamedov 6, Saljnikov 12 (2-2), Jedeško 4 (2-2), S. Belov 12, Tkačenko 14 (4-6), Miškin 10 (2-2), Jovajša 2 (2-3), Belostenji 2, Žigili.

Kao što se iz rezultata vidi, utakmica je rešena u produžetku. Bilo je dramatično, izjednačeno, ali sa srećnim krajem za naš tim. Legendarna je anegdota po kojoj je Moka Slavnić u nekom tajmautu pred sam kraj nudio Mirzi Delibašiću opkladu u 100 dolara da neće pogoditi oba slobodna bacanja. Mirza je prihvatio i rekao Moki da je upravo izgubio 100 dolara, a ovaj je posle objasnio da je samo hteo da ohrabri druga, dao bi i mnogo više da Mirza pogodi oba bacanja.

Zanimljiv detalj: bila je to 11. uzastopna pobveda Jugoslavije nad SSSR od 1974. godine. Pobeđivali smo Sovjete na zvaničnim turnirima i u prijateljskim utakmicama. Mirko Novosel je ostvario 6-0 protiv Vladimira Kondrašina, a Aca Nikolić 5-0 protiv pukovnika Aleksandra Gomeljskog.

Dražen Dalipagić se iz Manile vratio kao najbolji igrač i najbolji strelac. Od novinara je dobio 174 poena, samo 7 više od Dragana Kićanovića. Zajedno su bili svetski tandem, mašina za davanje koševa. Treći Brazilac De Souza dobio je samo 48 poena a četvrti, njegov zemljak Oskar Šmit, 40. Peti je bio Vladimir Tkačenko (SSSR) sa 30 poena. Praja je bio i najbolji strelac, dao je 202 poena (22,4). Kićanović je dao 162 , Raša Radovanović 123 a vrlo zapažen bio je Peter Vilfan sa 87 poena. Slavnić je dao 74, Delibašić 73, kapiten Ćosić 63, Krstulović 61, Skroče 60, Jerkov 57, Žižić 40 i Knego 31. Tim je bio na vrhuncu moći, najstariji Ćosić imao je 30 godina.

Pobeda i druga titula prvaka sveta dočekani su u zemlji sa mnogo radosti jer su Sovjeti imali odličan tim, željan revanša za 10 prethodnih uzastopnih poraza. Strahovalo se i zbog nepisanog pravila da se isti rival dva puta teško dobija na istom turniru, ali Jugoslavija je tih godina bila najbolja ekipa na svetu van NBA profesionalaca koji još uvek nisu igrali za selekciju SAD. Predsednik Tito poslao je telegram iz Herceg Novog ističući da je i ovaj uspeh, kao i toliki drugi „izboren velikim zalaganjem i požrtvovanjem braneći boje socijalističke Jugoslavije“.

Slika sa pobedničkog postolja na kojoj Krešo Ćosić u sredini, Sergej Belov desno od njega i Brazilac Rubens Garsija na poziciji br. 3 drže velike trofeje obišla je svet. „Zlatna“ generacija stavila je tačku na svoju dominaciju dve godine kasnije osvajanjem zlatne medalje i na Olimpijskim igrama u Moskvi. Ali, to je neka druga, jednako lepa priča…

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-8-1978/

[Baxter Stockman]

Epizoda o Manili

Kakav je car Moka

[Tegi]

Vrhunska emisija. Selektor Mokano razbio.

[Puta Tapar]

Sad odgledah, auuuu jedva sam pretekao

[Baxter Stockman]

Odgledah i ovu 3. epizodu.

Jbt kakva timčina, da se smrzneš.

[White Mamba]

Cutura jedan ozbiljan car

[Raoul Duke]

Epizoda o Manili

Kakav je car Moka

И Праја стари мргуд.

[Nikola]

Ova je vec za plakanje

[Tegi]

Jeste, bolje da smo ostali pod NDH da bi Kukoč i Rađa igrali za reprezentaciju.

[grobar_Zvornik]

Istorija mundijala (9): 1982.

Bronza iz Kolumbije

Između Manile 1978. i Bogote 1982. na kormilu naše reprezentacije bilo je nekoliko promena. Profesoru Aci Nikoliću u Manili je asistent bio Petar Skansi, trener Jugoplastike, i kada je Nikolić, neočekivano, posle Mundijala preuzeo Borac Čačak, po ustaljenoj praksi reprezentacija je poverena pomoćniku. Skansi nije dugo ostao jer je treće mesto na EP u Italiji 1979, uz poraz od Izraela, ocenjen kao neuspeh. Za Olimpijske igre u Moskvi 1980. KSJ je reprezentaciju poverio starom tandemu Žeravica-Novosel, rezultat nije mogao biti bolji – Jugoslavija je postala olimpijski šampion, zlatna decenija dopunjena je jedinom zlatnom medaljom koja je nedostajala.

Naredni selektor bio je Bogdan Tanjević, trener Bosne iz Sarajeva sa kojom je za 7 godina prešao put od Druge lige do titule prvaka Evrope. Tanjević je vodio državni tim na EP u Nemačkoj 1981. ali je za sezonu 1982/83 potpisao za italijanski Indesit iz Kazerte. U to vreme KSJ nije dozvoljavao selektorima rad u klubu, pa je Tanjević po kratkom postupku smenjen a vruć kesten ponovo je dat Ranku Žeravici.

Iskusni stručnjak odveo je u Kolumbiju kominovanu ekipu. Nije bilo Kreše Čosića, iz tima iz Moskve igrali su Kićanović, Žižić, Jerkov, Radovanović, Knego, Vilfan, Dalipagić i Delibašić, a nove snage bili su Aleksandar i Boban Petrović, Zoran Radović i Zufer Avdija (čiji je sin Deni danas velika nada Makabija i izraelske košarke, nedavni MVP juniorskog prvenstva Evrope).

Naša grupa bila je u Bukaramangi. Start je bio 15. avgusta 1982. protiv Čehoslovačke, koja je savladana 101-80. Kićanović i Dalipagić su bili najbolji strelci sa po 24 poena, pratio ih je Raša Radovanović sa 17. Drugi rival bio je Urugvaj, kome je takođe ubačen 101 poen (101-77). Ulogu najboljeg strelca preuzeo je Zufer Avdija, igrač Crvene zvezde. Dao je 24 poena, pratili su ga Kićanović sa 16 i Boban Petrović sa 15. Treći rival bila je Kanada, pružila je jači otpor nego dva prethodna rivala, ali pobeda (88-78) nije dolazila u pitanje, Ovog puta najefikasniji je bio Delibašić sa 21 poenom, sledili su ga Radovanović sa 19 i Kićanović sa 18.

Naš tim je u Bogotu, u finalnu grupu, stigao sa 3 pobede a ostali učesnici finalnog dela bili su Kanada, SAD, SSSR, Španija, Australija i domaćin Kolumbija. Na startu je pobeđena Španija (108-91, Kićanović i Radovanović po 26), onda je usledio poraz od SSSR (94-99, Kićanović 28). Kolumbija nije bila ozbiljan rival (97-88), a realtivno lako bilo je i protiv Australije (105-91, Kićanović i Dalipagić po 27). U borbi za treće mesto ponovo je savladana Španija, bilo je 119-117. Dalipagić je dao 25 poena, Kićanović 14, Radovanović i Vilfan po 13. Najefikasniji Španac bio je Fernandno Martin sa 21 poenom.

Zlato je pripalo Sovjetima koji su u finalu bili bolji od SAD. Anatolij Miškin je sa 27 poena bio junak finala, Valters je dao 13, Lopatov 11. Najbolji Amerikanac bio je Dok Rivers (24 poena), Mičel Vigins i Jon Sundvold dali su po 16.

MVP je bio Dok Rivers, uz njega u najboljoj petorci su se našli Dragan Kićanović, Huan Antonio San Epifanio (Španija), Anatolij Miškin i Vladimir Tkačenko (obojica SSSR). Prvi strelac bio je Rolando Frejzer iz Paname sa prosekom 24,4, pratili su ga Antonio Dejvis (SAD) Vilfredo Ruiz (Urugvaj) sa po 23,4. Naš Dragan Kićanović bio je peti sa 21,1.

Smena tokom Mundijala

Kolumbija se kao domaćin direktno plasirala u finalnu grupu, zajedno sa po dve prvoplasirane ekipe iz tri kvalifikacione grupe. Kada je, evidentno inferiorna u odnosu na rivale, počela da gubi utakmice velikom razlikom, kolumbijska federacija je u toku šampionata smenila selektora, Amerikanca Džima Mekgregora. Tim je do kraja vodio njegov pomoćnik Harold Penilja, ali to nije bilo najgore što je snašlo Mekgregora. Kada je tražio dogovoreni honorar od 12.000 dolara, ili bar deo, uhapsili su ga pod optužbom da nije imao dozvolu za rad u Kolumbiji! Postoji i verzija da je kraj šampionata dočekao u – zatvoru. Povrh svega, dobio je izgon iz zemlje. Mekgregorova biografija je priča za sebe: bio je marinac u Drugom svetskom ratu, trener, košarkaški agent, špijun, selektor Italije, Grčke, Austrije, Turske, Kolumbije…

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-9-1982/

Istorija mundijala (10): 1986

Kako prodati +9 za 41 sekundu?

Posle Mundijala u Kolumbiji kormilo reprezentacije povereno je Josipu Đerđi, nekadašnjem reprezentativcu, treneru Zadra u kome je proveo najveći deo briljatne karijere. Posle neuspeha na EP u Francuskoj 1983. (7. mesto) Đerđa je smenjen, a za Olimpijske igre u Los Anđelesu „vatrogasac“ je bio Mirko Novosel. Bronzana medalja bila je lep uspeh za kombinovani tim u kome su zvezde bili dva Dražena, mladi Petrović i veteran Dalipagić. Na EP u Nemačkoj 1985. reprezentaciju je odveo Krešimir Ćosić, jedan od „zlatnih dečaka“ iz 70-ih godina. On i Kićanović prvi su završili karijere, s tim što je Ćosić bio 5 godina stariji. Kićanović je sve iznenadio odlukom da se na kraju sezone 1983/84 povuče, imao je samo 30 godina.

Jugoslavija je u Nemačkoj bila sedma, ali Ćosić nije smenjen. Imao je viziju i dobio poverenje čelnika KSJ da nastavi posao. Za Svetsko prvenstvo u Španiji 1986. morali smo da igramo kvalifikacije koje su prošle bez problema. Rivali u grupi bili su Holandija, Belgija i Mađarska, a bilans 6 utakmica bio je 6 pobeda.

Ćosić, uz koga je kao asistent bio Dušan Ivković, u Španiju, gde su prvi put igrale 24 selekcije, poveo je kombinovani tim. Najiskusniji su bili Dalipagić, Radovanović i Vranković, mlade snage predvodio je Dražen Petrović, između su bili Aleksandar Petrović, Čutura, Zoran Radović, Cvjetičanin, Arapović, Petranović… Iznenađenje je bio Vlade Divac. Imao je 18 godina, odigrao je tek prvu seniorsku sezonu u Slogi iz Kraljeva, ali Ćosić je nepogrešivo video ogroman potencijal u dugajliji rodom iz Prijepolja. Tokom sezone 83/84 Ćosić je nekoliko puta dolazio u Kraljevo i individualno radio sa Divcem u kome je video svog naslednika. Očito da je legendarni Krešo još tada imao ideju da Divca vodi u Španiju, ali kada je to i obelodanio iznenađenje nije bilo malo. Divac će, sticajem okolnosti, biti tragičar polufinala protiv SSSR, ali idemo redom.

Naša grupa bila je na Tenerifima, a prvi rival Novi Zeland. Bilo je 118-81 (61-43) uz 34 poena D. Petrovića i 22 Dalipagića. Mladi Divac je upisao svojih prvih 8 poena na zvaničnom takmičenju. Protiv Malezije je bilo još lakše, 131-61 (64-31). Koševe je dalo 11 igrača, najviše opet D. Petrović (22) i Dalipagić (18), Čutura i Cvjetičanin dodali su po 15, a 18-godišnji Divac bio je sa 11 poena dvocifren. Nešto teže bilo je protiv Holandije, u pobedi 95-74 Dražen Petrović je dao čak 45 poena, 27 u prvom poluvremenu! Igrao je svih 40 minuta, dvojke šutirao 11/15, trojke 5/8, penale 8/8. Publika je bila uz Holanđane, ali nije mogla da im pomogne.

Argentina je savladana (87-68) kolektivnom igrom, sa dobrom raspodelom poena: Cjetičanin 16, Dalipagić i Radović po 14, Čutura 13, D. Petrović 12, Radovanović 10… Poslednji rival u grupi bila je Kanada. Uz dosta napora naš tim je pobedio 83-80 sa Draženom Petrovićem još jednom u ulozi lidera, dao je 36 poena. Kanađani su imali dobar tim, sa Trianom i Viltjerom na čelu.

Sa Kanarskih ostrva naš tim je otišao sa 5 poebeda u isto toliko utakmica, koš razlika bila je 514-364. Put do Madrida vodio je preko Ovijeda gde je bila naša polufinalna grupa. Prvi rival bila je Kina, rezultat 106-82 sve govori. D. Petrović je opet bio najefikasniji sa 23 poena, Dalipagić je dao 15 a Cvjetičanin, Petranović, Radović i Radovanović po 11. Očekivalo se da Italija sa Rivom, Brunamontijem, Saketijem (selektor za Mundiajal u Kini), Manjifikom, Premijerom, Marzoratijem… bude jači rival, ali ostvarena je glatka pobeda (102-76). Dalipagić je dao 32 poena a Aleksandar Petrović je sa 23 nadmašio brata Dražena (15).

Usledio je poraz od ekipe SAD (60-69) koji nije bio planiran, ali nije bitno poremetio planove jer je polufinale bilo obezbeđeno. Dejvid Robinson, buduća zvezda NBA, bio je najbolji u američkom timu sa 21 poenom, a zapažen je, kako po “visini” tako i po igri, Tajron Bogs, momak koji je imao samo 159 centimetara ali je bio brz kao mungos. Sasvim je iz takta, i igre, izbacio Dražena Petrovića koji je ostao na 12 poena. Najviše u našem timu dao je Čutura – 15. Dalipagić je ostao na samo dva, što mu je verovatno bio najgori košgeterski učinak u državnom timu.

Amerikanci su bili prvi sa 5-0, mi drugi sa 4-1. U drugoj polufinalnoj grupi, u Barseloni, SSSR je bio prvi sa 5-0 a Brazil drugi sa 4-1, što je značilo da u polufinalu igraju SAD-Brazil i SSSR-Jugoslavija. Amerikanci nisu imali problema sa Brazilom (96-80), a onda su tog 17. jula 1986. na parket madridske “Palasio de deportes” u 22,00 izašli košarkaši SSSR i Jugoslavije.

Usledila je jedna od najdramatičnijih utakmica u istoriji mundijala, jedna od onih koje se zauvek pamte. Na žalost, nije bilo happy enda za naš tim koji je po svemu prikazanom zaslužio pobedu i finale. Jugoslavija je bila u stalnom vođstvu, bilo je i +12 (58-46), ali cela priča staje u 41 sekundu. Toliko je bilo do kraja kada je naš tim vodio 85-76. Već smo, pred ponoć, slavili ulazak u fianle… Kada je Sabonis pogodio trojku za -6 još uvek nije bilo zabrinutosti, vreme je radilo za naš tim. Posle “prodate” lopte naših bekova Tihonenko je novom trojkom smanjio na -3, ali lopta je bila naša a do kraja 5-6 sekundi. Posle jednog auta lopta je dodata Divcu kome su sudije na 4 sekunde pre sirene sudili korake!

To što su bili “sumnjivi” i što je Divac, dvadesetak godina kasnije, kada je prvi put video snimak, rekao da nije pogrešio, sada nema značaja. Po starom, lošem običaju sudije, u ovom slučaju Ričardson (Engleska) i Muriljo (Argentina) sudili su anonimnom Divcu ono što nikada ne bi nekom poznatom igraču. Valters je trećom uzastopnom trojkom izjedačio, iznudio produžetak koji je sovjetski tim dobio 91-90.

Divac mi je pričao da je te noći bio rešen da ostavi košarku. Prišao mu je Praja Dalipagić i rekao:

– Ne tuguj mali, vratićeš ti njima sa kamatom…

Kakav je Krešo Ćosić bio čovek, trener i pedagog, pokazao je sutradan u meču sa Brazilom za bronzu. U prvoj petorci našao se tragičar Divac. Poruka je bila jasna – verujemo u tebe. Pobeda od 117-91 (Dalipagić 32, D. Petrović 23, Radovanović 22, A. Petrović 15) bila je uteha, ali ostao je osećaj da je tim bio kadar za više, možda i za zlato koje je pripalo Amerikancima posle pobede 87-85 nad ekipom SSSR. Keni Smit je u finalu dao 23 poena, Robinson 20, Čarls Smit 17, dok su u sovjetskom timu najefikasniji bili Homičus (17), Tihonenko i Sabonis (po 16).

Prvi strelac Mundijala bio je Grk Nikos Galis sa prosekom 33,7, pratio ga je Oskar Šmit (Brazil) sa 31,3, Li Čung-hi iz Južne Koreje bio je treći sa 27,8 a naš Dražen Petrović četvrti sa 25,2. Dražen, kome je madridska publika zviždala prilikom svakog kontakta sa loptom, bio je proglašen najboljim igračem prvenstva (MVP), a u najboljoj petorci uz njega su još bili Oskar Šmit, Valerij Tihonenko, Dejvid Robinson i Arvidas Sabonis.

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-10-1986/

[grobar_Zvornik]

Istorija mundijala (11): 1990.

Povratak na mesto početka

Između Mundijala u Španiji 1986. i narednog u Argentini došlo je do promene na kormilu reprezentacije. Krešimir Ćosić, koji je vodio nacionalni tim u Španiji, ostao je i za Evropsko prvenstvo 1987. u Atini u koju je poveo 4 zlatna juniora: Divca, Kukoča, Rađu i Đorđevića. Neki su ga kritikovali, ali mladići su opravdali poverenje, pomogli da se dođe do bronzane medalje, i onda požurili u Bormio da sa svojom generacijom postanu juniorski prvaci sveta.

Potom je pred Univerzijadu u Zagrebu te iste 1987. državni tim preuzeo Dušan Ivković. Bio je na čelu i na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. gde je osvojena srebrna medalja, kao i na EP u Zagrebu 1989. gde je naša reprezentacija više nego ubedljivo došla do zlatne medalje.

Ivković je za Mundijal u Argentini izvršio nekoliko izmena u odnosu na tim iz Zagreba. Nije bilo Zdravka Radulovića, Zorana Radovića, Predraga Danilovića (bio je povređen), Stojka Vrankovića i Marija Primorca. Novi su bili Velimir Perasović, Željko Obradović, Arijan Komazec, Radoslav Ćurčić i, prinudno, Zoran Jovanović koji je zamenio Dina Rađu. Centar Jugoplastike povredio je nogu na Igrama dobre volje u Sijetlu na kojima je Jugoslavija trijumfovala, i morao je da propusti Mundijal.

Jugoslavija je stigla u Argentinu kao prvak Evrope, a Jugoplastika je bila dvostruki šampion kontinenta, prvo je 1989. u Minhenu osvojila evropsku klupsku krunu, a onda je 1990. u Saragosi odbranila titulu.

Naša grupa je bila u Santa Feu, gradu u kome je bilo dosta naših iseljenika i njihovih potomaka. Sjajno su dočekali našu reprezentaciju, navijali na svim utakmicama, atmosfera je bila mnogo bolja nego u zemlji gde se uveliko „kuvao“ raspad u krvi. Počelo je pobedom protiv Venecuele (92-84) zahvaljujući, pre svega, Kukoču i njegovih 27 poena. Dražen Petrović je dao 20, Divac 11. Drugi rival je bila Angola (koja je sa nama u grupi i sada u Kini). Posle 20 razlike na poluvremenu (48-28) naš tim je u nastavku „smanjio gas“ i završio meč sa 92-79. Najefikasniji je bio Petrović sa 20 poena. Onda je usledio neočekivani poraz (bez posledica) od Porotorika, bilo je 75-82 za tim koji su predvodili Pikulin Ortiz (23) i Ramon Rivas (21 poen). U našem timu dvocifreni su bili Petrović (23), Savić (12) i Perasović (11). Obe reprezentacije otišle su u finalnu grupu koja se igrala u dvorani „Luna park“, istoj onoj u kojoj je 1950. odigran prvi Mundijal, u kojoj je Nebojša Popović postigao prvi koš u istoriji svetskih prvenstava (protiv Perua) i u kojoj je Jugoslavija bila poslednja, deseta.

Na startu, 13. avgusta, savladan je Brazil 105-86. Oskar Šmit nam je ubacio 34 poena, ali mi smo imali Petrovića (27), Kukoča (20), Paspalja (19), Divca (14)… Dan kasnije na redu je bio SSSR, rezultat 100-77. U sovjetskom timu već nije bilo litvanskih košarkaša, ali je selektor bio Litvanac – Vladas Garastas. Još uvek je to bila solidna ekipa (Volkov, Tihonenko, Vetra, Sok, sadašnji selektor Bazarevič…) ali je naša bila neuporedivo kvalitetnija. Kukoć je dao 21 poen, Paspalj 17, Perasović 12. Nije bilo problema ni sa Grčkom (77-67) uprkos prisustvu Janakisa (16), Hristodulua (16), Fasulasa (17)… Naš tim je igrao bez Dražena Petrovića, a poeni su bili raspoređeni: Perasović 15, Kukoč 13, Željko Obradović 11, Komazec 10, debitant Zoran Savić (posle samo jedne prvoligaške sezone u Jugoplastici) 10.

Onaj Portoriko koji nas je iznadio u Santa Feu uspeo je da pobedi i ekipu SAD (81-79), što je bila indirektna poruka i našem timu. Meč sa Amerikancima igran je 17. avgusta 1990. Imena Kenija Andersona (12 poena), Bilija Ovensa (11), Alonza Mourninga (28), Šona Mejberija (7) i drugih nisu tada mnogo značila jer se radilo o najboljim igračima sa univerziteta, ali kasnije su gotovo svi napravili sjajne karijere u NBA, a Kristian Lejtner (2 poena u tom meču) je bio jedini student u američkom “dream teamu” 1992. u Barseloni. Sećam se odlične utakmice u kojoj je naš tim stalno vodio a Amerikanci stalno bili za petama. Na poluvremenu je bilo 51-43, na kraju 99-91. Petrović je dao 31 poena, Kukoč 19, Paspalj 15, Savić 14…

Amerikanci su se, posle produžetka, revanširali Portoriku u meču za treće mesto (107-105, 96-96, 53-48) a onda su na parket izašli finalisti, košarkaši Jugoslavije i SSSR. Sećam se da mi je čuveni sovjetski trener Aleksandar Gomeljski, tada u ulozi TV komentatora, kategorički tvrdio:

– Volođa, nemamo šansi, dobijate lako i ubedljivo…

Tako je i bilo. Naš tim je dominirao od početka do kraja, na poluvremenu je već imao 18 poena prednosti (52-34), na kraju je bilo 92-75. Naš tim je (mnogo) bolje skakako, uhvaćene su 34 lopre, po 17 u odbrani i napadu prema 22 rivala, trojke su šutirane 50% (5 od 10), bilo je 17 asistencija (Zdovc 5, Kukoč 4) prema deset SSSR.

Evo kompletne “glave” te nezaboravne utakmice:

Jugoslavija-SSSR 92-75 (52-34)

Dvorana “Luna park”. Gledalaca: 9.000. Sudije Afini (Brazil) i Sančis (Španija).

Jugoslavija: Zdovc 13, Petrović 18 (5-8), Paspalj 20 (2-2), Kukoč 14 (2-2), Divac 6 (0-3), Perasović, Čutura 5 (3-4), Obradović 5 (2-2), Komazec, Savić 11 (1-1).

SSSR: Sok 3, Vetra 15 (5-5), Tihonenko 5, Volkov 15 (3-4), Belostenji 7 (1-1), Berežnoj 7 (3-4), Meleščenko 11, Lopatov 3, Bazarevič 7 (2-2), Suharev 2.

Kapiten naše reprezentacije Dražen Petrović primio je trofej od predsednika MOK Huana Antonija Samarana, na postolju se našao između Tihonenka i Ovensa. Publika je burno navijala za Jugoslaviju koja je igrala najbolju košarku i zasluženo, 40 godina posle skromnog početka na istom mestu, treći put postala prvak sveta. Neki od aktera prvog Mundijala 1950, poput Bore Stankovića i Nebojše Popovića, bili su u Buenos Ajresu i sa ponosom se sećali pređenog puta…

Tokom prvenstva Beograd se predstavio kao domaćin Mundijala 1994, ali neće biti ni svetskog prvenstva u našoj zemlji, kao što neće biti ni nje same. Moglo bi se reći da je Jugoslavija poslednji put bila jedinstvena upravo 1990. jer je EP naredne godine u Rimu počela kompletna ali ga je završila bez Zdovca koji je uoči polufinala, po naređenju slovenačke vlade koja je tih dana proglasila unilateralno otcepljenje od Jugoslavije, napustio tim… Zlatna medalja, osvojena i bez njega, uručena mu je mnogo godina kasnije u Ljubljani.

MVP Prvenstva sveta u Argentini bio je Toni Kukoč, uz njega u najboljoj petorci još Keni Anderson (SAD), Fiko Lopez (Portoriko), Oskar Šmit (Brazil) i Hose “Pikulin” Ortiz (Portoriko) dok je prvi strelac bio Šmit sa prosekom 34,6, ispred Antonela Rive (30,2) i Panajotisa Janakisa (26,0). Naš najefikasniji igrač bio je Dražen Petrović sa prosekom 21,00.

Skola brisao parket

Prilikom jednog od mnogobrojnih susreta sa Luisom Skolom tokom zajedničkog boravka u Španiji otkrio mi je zanimljiv detalj – ispričao mi je da je tokom Mundijala u Buenos Ajresu 1990. imao 12 godina i brisao parket. Ispričao mi je da je upijao svaki pokret asova i želeo da jednog dana igra kao Vlade Divac… Nije stigao da „sanja“ susret u finalu Mudijala 2002, ali i nije morao-to je bila realnost.

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-11-1990/

Istorija mundijala (12): 1998.

Odbrana titule sa pauzom

Jugoslavija ne samo da nije organizovala Mundijal 1994. nego na njemu nije ni učestvovala. Prvo je FIBA, zbog političke i ratne situacije u Jugoslaviji, oduzela organizaciju našoj zemlji i poverila je Kanadi, a potom je Savet bezbednosti UN 30. maja 1992. doneo odluku o sankcijama zbog kojih će naša reprezentacija propustiti Olimpijske igre u Barseloni 1992, Evropsko prvenstvo 1993. u Nemačkoj i Svetski šampionat 1994. kome je trebalo da bude domaćin.

U Torontu je trijumfovala ekipa SAD, u finalu je pobedila Rusiju 137-91 posle 73-40 na poluvremenu. Amerikanci su imali moćan tim (Kevin Džonson, Džoe Dumars, Redži Miler, Mark Prajs, Dominik Vilkins, Šekil O’Nil, Leri Džonson, Alonzo Mourning…). Sa klupe ih je vodio Don Nelson. Treće mesto osvojila je Hrvatska posle pobede nad Grčkom 78-60.

Jugoslavija, sa predznakom SR, na Mundijal se vratila 1998. u Atini, gradu u kome se tokom EP 1995, posle trogodišnjih sankcija, trijumfalno vratila na međunarodnu scenu pobedivši u nezaboravnom finalu Litvaniju 96-90, uz 41 poen Sađe Đorđevića i 9 trojki iz 12 pokušaja. Tada se vratila na najviši stepenik evropskog podijuma, onaj na kome je bila 1991. u Rimu, a 1998. je ponovo bila na istom mestu na „svetskom“ tronu. U međuvremenu, između Atine 1995. i Atine 1998. Jugoslavija je, sa Dušanom Ivkovićem na klupi, bila olimpijski vicešampion u Atlanti 1996. i evropski prvak 1997. u Barseloni. Posle Atlante došlo je do smene na kormilu: Dušan Ivković je mesto selektora prepustio prvom pomoćniku Željku Obradoviću, dok je sam preuzeo funkciju saveznog kapitena. I dalje bio na klupi, ali na njenom drugom kraju, Obradović je imao punu samostalnost u radu.

U Atinu je odveo ovaj tim: Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Mirioslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.

Nije bilo, iz raznih razloga, Divca, Paspalja, Danilovića i Savića, a Saša Đorđević je došao rovit, posle hirurške intervencije na povređenom kolenu. Nije bilo previše razloga za optimizam, ali košarkaši su još jednom, osim zanja, pokazali i karakter: vratili su se sa zlatom “odbranivši” titulu osvojenu u Buenos Ajresu 1990. pošto 1994. nisu ni mogli da je brane.

Počelo je „revanšom“ Portoriku za poraz u Santa Feu 1990, bilo je 80-66, a prvi strelac bio je Mića Berić sa 23 poena. Za pobedu nad Rusijom bio je neophodan produžetak, posle 40 minuta bilo je 68-68. Rusi su na poluvremenu vodili 40-33, ali je posle dodatnih 5 minuta bilo 82-74 za Jugoslaviju. Junak meča bio je Željko Rebrača, autor 23 poena, Dejan Bodiroga je dao 16, Saša Obradović 10. Sa Japanom nije bilo problema, rezultat 99-54 sve govori. Najefikasniji je bio Saša Obradović sa 18, a Saša Đorđević je iskoristio meč da sa 14 poena malo uhvati formu.

Prvi rival u drugoj fazi bila je Kanada, takođe bez problema, 95-55. „Upisalo“ se svih 12 igrača, najviše je dao Berić (13), pratili su ga S. Obradović (11) i Bodiroga 10. Poraz od Italije (60-61) malo je pokvario raspoloženje, ali još uvek je bilo vremena da se stigne do borbe za medalje. U izjednačenoj utakmici Topić je sa sirenom promašio šut za pobedu. Rebrača je sa 16 poena bio naš najefikasniji igrač, a isto toliko za „azure“ dao je Gregor Fućka. Od utakmice sa Grčkom se pomalo strahovalo, pre svega zbog publike i nekih „neraščišćenih računa“ sa EP 1995, ali nije bilo problema. Naš tim je pobedio 70-56 (36-30), a najbolji i najefikasniji bio je Dejan Bodiroga sa 19 poena. Topić je dao 10, Rebrača 9, Obradović i Berić po 7.

Na redu je bilo četvrtfinale, a protivnik Argentina. Iz rezultata 70-62 moglo bi se zaključiti da je ostvarena rutinska pobeda, ali pamtim taj meč po mukama na koje su nas stavili Argentinci punih 30 minuta. Oni su bili na početku stvaranja svoje zlatne generacije koja će u toj istoj Atini 2004. postati olimpijski šampion. U timu su bili mladi, veoma talentovani igrači: Đinobili, Skonokini, Oberto, Nikola, Espil, Pepe Sančes,Volkoviski… Meč je dobijen na suvi kvalitet, na iskustvo Đorđevića (13 poena), talenat Bodiroge (14), na skokove Tomaševića (11) i Rebrače (7), na bolji šut (25/50 prema 22/58 rivala)… Argentinci su bili bolji samo u trojkama (35,3% prema 27,8% naših). Nije bila igra za pamćenje, ali je cilj ostvaren, SR Jugoslavija je bila u polufinalu.

Rival u borbi za finale bila je Grčka. Atmosfera, očekivano, paklena, preko 20.000 ljudi u dvorani OAKA, ali ishod je bio kao i na prethodnim mečevima: Jugoslavija je pobedila 78-73, doduše posle drame i produžetka, posle 40 minuta bilo je 57-57. Blistao je Dejan Bodiroga, autor 31 poena sa sjajnim procentom šuta (9/12, 75%), plus 5 skokova i 4 asistencije. Željko Rebrača ga je pratio sa 20 poena i čak 13 skokova (11 u odbrani). Đorđevića nije hteo šut (1/6), kao ni ostale igrače, od 16 pokušanih trojki pogođene su samo 3 (18,8%). Grci su imali skok više (29-28) i kad se pogleda statistika ispada da smo dobili zahvaljujući (znatno) boljem izvođenju slobodnih bacanja – 33/43 (76,7%), prema 11/22 (50%) Grka.

Finale je igrano 9. avgusta, protivnik je bila Rusija, bolja od SAD 66-64. Evo aktera meča koji je našoj košarci doneo četvrtu titulu prvaka sveta:

Jugoslavija-Rusija 64-62 (30-35)

Dvorana OAKA. Gledalaca: 20.000. Sudije: Virovnik (Izrael) i Figeroa (Portoriko). Pet penala: Bodiroga (39), Kišurin (40).

Jugoslavija: Obradović 7 (2-2), Berić 2, Bodiroga 11 (1-2), Tomašević 7 (1-4), Rebrača 16 (2-2), Šćepanović 5, Đorđević 7 (4-4), Topić 9 (1-2).

Rusija: Karasjov 9 (3-4), Babkov 4, Panov 14 (2-4), Kišurin 3 (1-2), Mihajlov 9 (1-2), Kudeljin 14 (2-2), Z. Pašutin, Domani 4 (1-2), Nosov 5 (1-2).

Na klupama su bili Željko Obradović i Sergej Belov, nekada najveća zvezda sovjetske košarke i verovatno najbolji ruski igrač svih vremena. Utakmica je bila veoma teška, izjednačena, sa prednošću sovjetskog tima u prvom poluvremenu ali i boljom igrom naših momaka nastavku. Koliko se sećam, odlučio je Željko Rebrača. Prvo je kod 57-56 za nas blokirao šut Mihajlova, a onda je kod 58-56, posle promašaja Topića sa penala, uhvatio loptu i doneo prednost od 4 poena, 60-56, što je bilo dovoljno za trijumf. Rebrača i Bodiroga bili su naši najbolji igrači na šampionatu, ali značajan doprinos dao je i nedovoljno spremni Saša Đorđević. On je kao kapiten primio trofej.

Naš tim je za nijansu bolje skakao (30-26, Rebrača 11), za nijansu je bolje šutirao (50% prema 49% Rusa), broj izgubljenih lopti bio je jednak (po 14), isto i osvojenih (po 7). Rusi su bili malo bolji u asistencijama (9-7). Odlučile su nijanse… i Rebrača.

Bodiroga MVP

MVP prvenstva bio je Dejan Bodiroga, u najboljoj petorci bili su još Vasilij Karasjov (Rusija), Alberto Ereros (Španija), Gregor Fućka (Italija) i Željko Rebrača. Najbolji strelac bio je Španac Ereros sa prosekom 17,9, a Bodiroga je bio 10. sa 14,7.

Srbija je tako završila 20. vek kao prvak sveta, a 4 godine kasnije u Indijanapolisu 21. vek je počela na isti način…

http://kosmagazin.com/istorija-mundijala-12-1998/

[Foteljas]

Usledila je jedna od najdramatičnijih utakmica u istoriji mundijala, jedna od onih koje se zauvek pamte. Na žalost, nije bilo happy enda za naš tim koji je po svemu prikazanom zaslužio pobedu i finale. Jugoslavija je bila u stalnom vođstvu, bilo je i +12 (58-46), ali cela priča staje u 41 sekundu. Toliko je bilo do kraja kada je naš tim vodio 85-76. Već smo, pred ponoć, slavili ulazak u fianle… Kada je Sabonis pogodio trojku za -6 još uvek nije bilo zabrinutosti, vreme je radilo za naš tim. Posle “prodate” lopte naših bekova Tihonenko je novom trojkom smanjio na -3, ali lopta je bila naša a do kraja 5-6 sekundi. Posle jednog auta lopta je dodata Divcu kome su sudije na 4 sekunde pre sirene sudili korake!

To što su bili “sumnjivi” i što je Divac, dvadesetak godina kasnije, kada je prvi put video snimak, rekao da nije pogrešio, sada nema značaja. Po starom, lošem običaju sudije, u ovom slučaju Ričardson (Engleska) i Muriljo (Argentina) sudili su anonimnom Divcu ono što nikada ne bi nekom poznatom igraču. Valters je trećom uzastopnom trojkom izjedačio, iznudio produžetak koji je sovjetski tim dobio 91-90.

Divac se u celoj ovoj prici konstantno isuvise potencira kao kljucni krivac za taj neverovatni poraz (na stranu kenaza Sovjeta). Veca greska od te duple (inace, na snimku se vidi da je ostalo jos 12 sekundi do kraja, a ne 4, u momentu kada primamo trojku za izjednacenje ostaje jos sedam, ali se nasi pogube prilikom izvodjenja i tu izgube dragoceno vreme) bila je to sto je u poslednjem napadu neiskusno stajao oko reketa umesto da izadje da brani trojku i sto ga je Sabonis u produzetku olako napunio faulovima.
Ali niko rec da kaze kako je Radovic nakon prve Sabonisove trojke izgubio loptu posle 2-3 sekunde i omogucio brzo primanje druge, kako su se braca Petrovici "iskusno sakrili" u coskove kada je trebalo primiti famoznu loptu iz auta, kako je Drazen u produzetku masio prvo bacanje na 90-89 i kako je Aca Srbin prvo promasio ulaz, a zatim i izgubio kljucnu loptu na 45 sec do kraja produzetka i -1...

[Milutinov Tata]

U principu ta druga brza trojka je i napravila frku, da smo tu sacuvali loptu verovatno bi mirno priveli mec kraju. Nakon toga logicno pitanje zasto je uopste Divac dosao u situaciju da primi loptu, umesto da se igra za Drazena. Lepo si primetio i za produzetak, njega niko i ne pamti i vrlo se retko spominje, kao da su nas Sovjeti pregazili, a mi smo imali i tu veliku sansu da dobijemo.

Inace tada su vazila neka druga pravila, nakon faula moglo je da se bira da li da se izvodi lopta sa strane ili bacanja, ali prilikom izvodjenja bacanja ako se promasi prvo nije se izvodilo drugo (tzv. pravilo 1 za 1).

Dodao bih nesto i za mec sa Portorikom u Argentini, nasi su ih oduvali u prvom poluvremenu, mislim da je bilo +18 ili nesto tako, a onda u drugom poluvremenu je doslo do pomracenja nasih, dali smo mozda samo 20 poena, a Portorikanci su pogodili sve zivo i na kraju cak komotno dobili. Zalicilo je to na mec sa Sovjetima u finalu OI u Seulu.

[Foteljas]

Neverovatna utakmica, tako primiti onu ciglu Sabonisa o tablu, pa onda izgubiti loptu i odmah primiti jos jednu trojku. Bukvalno smo za nekih pet sekundi od +9 odjednom stigli na samo +3, a ostalo je jos 40 sekundi do kraja.
Bas se lepo vidi kako je Drazen otrcao skroz ukoso udesno, a Aco ulevo, svi su bili u nezgodnim pozicijama sem Divca. Ali meni je interesantnije pitanje zasto je golobradi Divac bio na parketu u tom momentu kao najmladji, da li su daleko iskusniji Praja i Radovanovic vec imali po pet faulova? Vidi se koliko je kasnija promena tih pravila (ukidanje 1 za 1 i prava izbora napad ili bacanja) bila uticala da kosarka postane daleko dinamicniji i uzbudljiviji sport.

Za Portoriko je valjda u emisiji bilo reci da je to bio i takticki Dudin poraz, da im pokaze da nisu nepobedivi i da moraju ozbiljno do kraja…

[Ćoba]

Kako mocna emisija veceras, sav sam se najezio.