Mi smo i u Riju hodali po tankoj žici (kao što hodamo sad), ali smo uspeli. U rvanju, tekvondou i atletici smo osvojili po odličje, a imali smo samo po jednog spremnog takmičara. Bukvalno niko drugi ni blizu medalje. Iako smo u kajaku imali nekoliko finala i pre takmičenja nekoliko ozbiljnih posada, samo je K2 1000 bio spreman za najdalji korak. Košarkašice su sa 8 igračica osvojile bronzu, od toga jedna super nadahnuta strankinja; a pitanje je da li će se ikad više ponoviti onako dobra atmosfera koju je Marina stvorila (hajde da ne pominjemo Milicu Dabović, ona je imala minimalan doprinos medalji). Jedino su stabilne bile 3 medalje: vaterpolista, odbojkašica i košarkaša.
Da ti imaš u nekom individualnom sportu na prethodnim Igrama dve medalje, jedno četvrto, dva šesta i jedno osmo mesto, pa da kažeš - sigurno nešto osvajamo. Ovako smo osuđeni na stalno nerviranje. I ja priželjkujem da i mi jednog dana imamo sigurnog kandidata za zlato, poput Sandre Perković. Ali mnogo teško da ćemo to imati u ovom ciklusu, ne nazire se. Slažem se da je K2 1000 najozbiljniji kandidat, ali daleko je to od sigurice.
No nema potrebe za negativom. Najbitnije je da bude što više jakih aduta, ja se nadam 25, za razliku od čini mi se 19 iz Rija. Jak adut je osvajač svetske medalje, medalje sa SK ili evropski prvak u predolimpijskoj ili olimpijskoj godini (pre OI naravno).
Želja mi je da među tih 25 kandidata bude što manje strelaca.
