Tokio 2020. - u susret OI

[Foteljas]

Mislim da nece biti najduze, jer smo za vreme SFRJ imali odbojkase na OI u Moskvi 1980, a onda ponovo tek u Atlanti 1996, dakle 16 godina pauze.

Inace dobar clanak, ali cini mi se da nedostaju podaci o veslanju.

[Lakerit]

Стеван Мићић у рвању слободним стилом је велика нада за медаљу.

[Dovla933]

Koji je najbolji scenario za nase tenisere na OI?
Koliko singlova, dublova i mozemo li imati neki miks dubl?

[octopus]

Možeš imati 4 singla po polu, 2 dubla po polu (uz ograničenje maksimalno 6 tenisera i 6 teniserki) i dva miksa.

Miks dubl ne možemo imati, jer postoji samo 16 miks parova. Gleda se ukršteni renking, koji zbog naših jako slabo plasiranih teniserki Novak ne može da iskoristi (možda će moći ako bude 1. na svetu ili top10 u slučaju muških dublova, kako već ide, ne znam da li i dalje važi to staro pravilo).

U singlu kod momaka trebalo bi da imamo 3-5 predstavnika (prvih 56 sa ATP liste + 8 WC), koji mogu da se kombinuju u dublu, pa ćemo verovatno imati 1 ili 2 dubla. Žene su nam jako loše, vrlo je moguće da ne budemo imali predstavnicu. Mislim da nemamo pravo na WC, jer imamo predstavnike u muškoj konkurenciji. ATP i WTA lista koje budu objavljene 8. juna biće merodavne.

[octopus]

Za razliku od prve dve godine ovog ciklusa koje su se rezultatski pokazale jako uspešnim, 2019. godina ne može da se okarakteriše tim epitetom. Štaviše, u odnosu na predolimpijsku godinu ciklusa Rio, bilans medalja je lošiji, ali daleko od toga da je stanje kritično, iako zabrinjava.

2017. godina:

Spoiler: pokaži

Ova 2017. je izuzetna godina za srpski sport, po svim mogucim kriterijumima. Uporedicu je sa 2013. godinom, takodje postolimpijskom, da vidimo koliko smo odmakli.

To je bila godina kada smo osvojili samo 4 medalje na svetskim prvenstvima, u olimpijskim disciplinama. I to nijedno zlato! Skor 0-1-3. Srebro su osvojile rukometasice, koje su maksimalno iskoristile prednost domaceg terena i za koje smo manje ili vise pretpostavljali da u tom ciklusu vise nece osvojiti nista, niti se plasirati na OI, sto se i obistinilo. Tri bronze su nam doneli tekvondistkinja Ana Bajic u kategoriji preko 73 kg i atleticari Emir Bekric i Ivana Spanovic. Ana Bajic je zbog sistema kvalifikacija ostala bez prilike da se plasira u Rio (a mozda i na bilo koje sledece igre), a Bekric je nakon te maestralne trke, ne racunajuci EP 2014. godine (bio 6.) potpuno iscezao. Od svih pomenutih, jedino je medalje kasnije osvajala Spanovicka i to na bukvalno svim mogucim takmicenjima. Bila je to zlatna godina za srpsku atletiku, jer su pored njih dvoje na tom SP zasijali i Jelaca (skoro 63m, 9. mesto) i Dudas (aktuelni NR 8275). Kolasincevo 10. mesto gotovo da niko nije ni smatrao uspehom. Ko bi tad rekao da ce za samo godinu-dve svi osim Ivane posustati, a da se niko novi na tom nivou nece pojaviti.

Lendjer je bio jos uvek velika nada da nasledi Cavica. U kvalifikacijama SP na 100m leptir je bio 4. Ali se u polufinalu nije proslavio. Velja solidan na 200m slobodno, plasirao se u polufinale. Naredne 2014. godine je potpuno eksplodirao. Nije izgledalo da ce tada da dostigne svoj maksimum. Ocekivalo se vise, da ne kazem mnogo vise. Nedavno se razveo i pitanje je da li ce ikad vise moci da bude na nivou iz 2014. godine.

Za srpski kajak je 2013. godina bila godina budjenja. Iako na SP nismo osvojili medalju u olimpijskoj disciplini, medalja Moldovanki u K2 200m bila je ogroman podsticaj za kasnija dostignuca.

Dzudo, koji ce nam biti uzdanica u Tokiju, tad je bio mrtav. Veslanje takodje, ali ni danas nije na visokom nivou iako se oseca blagi napredak.

Vaterpolisti su neocekivano izgubili od Crnogoraca u 1/4f SP, pa smo te godine ostali bez “sigurne” medalje. Fudbal, kosarka i odbojka te (kao ni ove) godine nisu imali SP. Da pomenem i rukometase, koji su sa desetak razlike u 1/8f ispali od Spanaca.

Te godine niko nije znao za Tijanu Bogdanovic (imala samo 15 godina), Stefaneka su svi posmatrali kao rvackog veterana koji je vec dao svoju poslednju rec. Tomicevic je bio anoniman, a tek Zoric. Kosarkasice su bile 4. u Evropi i na to se gledalo kao na cudo koje tesko moze da se ponovi (Sonja Petrovic i Nikol Pejdz su tad bile daleko od mogucnosti da igraju za reprezentaciju, a na prethodnom EP nismo ucestvovali). Kosarkasi bez Tea jedva sedmi na EP. Veliko hvala Dudi sto je uspeo da nas tad odvede na SP i da trasira put ka kasnijim sjajnim uspesima. Odbojkasice su jos 2011. pokazale potencijal, ali uvek je nesto nedostajalo. Te 2013. su bile trece i na EP i na Gran Priju cime su nagovestile jos bolje igre i rezultate.

Pre nego sto bilo sta napisem u vezi 2017. godine, dodacu da u ovom novom ciklusu imamo basket 3 na 3, karate, sportsko penjanje, mesovite mikseve u streljastvu, zenski kanu. To ce nam biti uzdanice i velika pozitivna razlika u odnosu na ciklus Rio.

Ove 2017. godine smo imali impozantnih 8 medalja osvojenih na svetskim prvenstvima, u olimpijskim disciplinama. Od toga cak 6 zlata!!! Zlato su nam doneli: Basketasi 3 na 3, dzudista Majdov, rvac Nemes, Zoric i Tomicevic, tekvondistkinje Stankovic i Mandic. Skor 6-0-2. Bronze su osvojili kajakasica Starovic i vaterpolisti. Znaci 8 medalja, bez velike pomoci mnogih ekipnih sportova, bez Djokovica, bez strelaca, uz kikseve: Tijane Bogdanovic (koja je bezveze izgubila na SP), Spanovicke (slucaj zihernadla), Kukolja (povredio se u 1/2f SP). Sigurno ima jos neko, ali ne mogu da se setim uzivo. Da dodam jos jedan bitan faktor, a to je da ce se sigurno pojaviti nekoliko sportista koji sad nemaju potreban kvalitet, ali ce njihov talenat i rad u medjuvremenu da isplivaju. Na pamet mi padaju dzudistkinja Milica Nikolic ili neki mladi strelac (imamo ih nekoliko).

Da pojacam sliku uspesima sa EP. Spanovicka dvoransko EP-zlato (uz mozda novi svetski rekord), strelci 5 medalja (cak 3 zlata), Kukolj zlato, karatisti 4 medalje (Prekovic zlato), Vasic i Bedjik bronza, sportsko penjanje bronza, odbojkasice zlato, odbojkasi bronza, kosarkasi srebro. Rvaci 2 medalje (Fris zlato, Stefanek srebro). Nekoga sam sigurno zaboravio. I sve ovo sto sam naveo su olimpijske discipline.

2018. godina:

Spoiler: pokaži

Cela 2018. godina sa aspekta svetskih prvenstava u olimpijskim disciplinama, dosta je podsetila na same OI u Riju.
Lose, lose, solidno, maestralno!

Najuspesnija godina za nas sport gledano po broju medalja jos od raspada SFRJ, a veci deo nje smo kritikovali nastupe nasih sportista.

Bilans 4-2-3 (9 medalja) na svetskim prvenstvima, bez nastupa nekoliko jakih kandidata za olimpijsku medalju, jasno pokazuje da imamo cemu da se nadamo u Tokiju.
Sistem stipendiranja, finansiranja priprema i nagradjivanja nasih sportista, uspostavljen pre vise od jedne decenije daje rezultate. Bez obzira na upliv mnostva analfabeta u organizacione strukture naseg sporta, ogromna motivacija sportista i trenera podstaknuta velikim nagradama ne jenjava.

U prvih 7 meseci samo 2 medalje (oba zlata - Spanovic i basketasi 3x3). Zakljucno sa avgustom stize i treca medalja, mrsava bronza Zorica i Tomicevica. Tad je nezadovoljstvo dostiglo maksimum, jer su nam glavni aduti za Tokio pokazali slabost i na prilicno bolan nacin dokazali da nista na talonu nije sigurno.

Onda stize neocekivano plodna jesen. Prvo Arunovicka osvaja bronzu u septembru. Zatim u oktobru dolazi do rapsodije rvaca, cak tri medalje: Stefanek srebro, Kadzaja i Nemes po bronza. U istom mesecu dolazi do vrhunca, jer po vecini srpskih navijaca, osvajamo i najvredniju medalju - zlato fantasticnih odbojkasica. I na kraju, u novembru, kao slag na torti, Jovana Prekovic osvaja nam novo zlato.

Skor 4-2-3 je sam po sebi impresivan, a kad dodamo jos jedan vazan detalj - neucestvovanje pojedinih sportova na planetarnim nastupima, imamo i dodatne razloge za zadovoljstvo. Tekvondisti nisu imali svoje SP, kao ni kosarkasi. Kosarkasice nisu ucestvovale na SP, ali sa Marinom, najjacim sastavom i jednom novom Amerikankom kvalitet ce nam drasticno porasti. Uz sve ovo, tu je i nepredvidivi ali veliki adut - Novak Djokovic. Da dodam i dzudiste, koji su zakazali na SP, ali to ne znaci da u blizoj buducnosti nece biti velikih medalja. Kajakasi mogu vise, kao i strelci. Podsecam, Mikeca i Arunovicku je u miksu ove godine samo 0,1 krug delio od medalje na SP. Tu su u konkurenciji i ove godine povredjeni rvac Micic, kao i odbojkasi koji su bili 4. na SP. Velike vaterpoliste umalo da zaboravim...
Bice sigurno i jos nekih novih velikih nada, jer godinu ipo dana nije malo.

Prva godina ovog ciklusa je bila mnogo uspesnija od prve godine ciklusa Rio. Kao sto vidimo i druga godina ovog ciklusa dala je izuzetne rezultate. Nek ih zdravlje posluzi, nek daju maksimum - bice jos mnogo velikih medalja!

Ove godine nastupe na svetskom nivou u olimpijskim disciplinama je imala većina naših sportskih aduta. Nisu bili aktivni: strelci, odbojkašice i odbojkaši, košarkašice i Jovana Preković. I pored toga, krajnji bilans je jako skroman 0-1-3 (4). Godinu dana pre Rija je bilo bolje 1-1-5 (7). Od tih 7 odličja, jedino zlato je osvojeno u vaterpolu. Znamo da je ove godine osvojeno 5. mesto sa preterano podmlađenim sastavom, pa se ta medalja iz 2015. godine može donekle relativizovati u ovom poređenju. Takođe, od tih 7 medalja, 3 su osvojene u kajaku, sportu koji je kod nas nakon toga a mnogo pre Igara doživeo organizacioni krah, koji je doveo i do krize u sportskom delu. Sa druge strane, preostale tri medalje te godine osvojili su: Španovićka, Štefanek i Bogdanovićka - sportisti koji su nam sledeće godine doneli olimpijska odličja. Znači, od tih 7 medalja, čak 5 je ponovo osvojeno na olimpijadi. Upravo zbog ove činjenice ostaje žal što smo ove godine mnogo češće osetili gorčinu od ukusa sportske slasti.

Najsjajniju medalju od ove 4, a to nije zlatna, osvojio je Strahinja Stefanović u kajaku. U sprintu na 200m odlučuju treptaji oka, pa je jasno da ovaj adut ne treba da stavljamo u prvi ešalon najvećih nada... Preostale tri bronze doneli su nam borci. Jednu Majdov koji je tako postao prvi srpski džudista u istoriji sa 2 medalje na SP, a preostale dve rvači Mate Nemeš i Miša Kadžaja. Tri poprilično jaka aduta. Uz to u rvanju imamo i drugog Nemeša (još uvek bez plasmana) i retko pominjanog fristajlera Mićića, kog su promili delili od bronze sa SP.

Iako nisu osvojili medalje, treba pomenuti još nekoliko uspešnih ovogodišnjih aktera, koji bi mogli da nas obraduju u Tokiju: basketaše koji su bili 4. na SP uz čak 3 poraza (ali godina će ostati upamćena po evropskom zlatu), kajakašicu Starović koja je zauzela 4. i 7. mesto na SP, Novaka koji je osvojio 2 GS turnira, Španovićku koja je osvojila evropsko zlato a na SP nije učestvovala zbog povrede, tekvondistkinje koje nisu osvojile medalju na SP ali su imale furiozan finiš sezone, košarkaše koji su bili 5. na SP a nisu dali ni 70% svojih realnih mogućnosti, rukometašice sa istorijskim 6. mestom na SP, dvojac u veslanju koji je 7. na svetu. Iako je reč o evropskim medaljama i iako odbojkaši možda neće ni videti OI, treba pohvaliti oba evropska zlata naših odbojkaških selekcija. Ne treba zaboraviti ni bronzu košarkašica sa EP.

Mislim da je realno da se ponovi uspeh iz Rija, ali to uopšte neće biti lako.

[druga generacija]

Ne gledam na rezultate tako crno. Ali generalno tih 8 Medajla u Riju su neki realan domet. Ako sve ide idealno to može da bude i 12 Medalja, a ako Kola krenu nizbrdo i samo 4. 6 Medalja u Japanu na primer nebi znacili da smo nazadovali, niti bi 10 znacilo neki veliki napredak.

[Foteljas]

Opet smo se vratili na neke ranije olimpijske cikluse, kako se blize igre, nasi sportisti beleze nesto slabije rezultate. Vidi se da imamo puno potencijalnih aduta za medalje, ali problem je u tome sto se skoro ni za koga ne moze sa velikom sigurnoscu reci da ce istu i doneti.

Ipak:
1) Pretpostavljam da bi vaterpolisti i basketasi trebali svakako da uzmu svoje dve medalje kao prilicno izvesne.
2) Kod ovih ostalih ekipnih sportova je jos uvek prilicno nezahvalno da se prognozira, jer kvalifikacije nisu zavrsene. Ali ajde da kazemo da bi npr. odbojkasice i kosarkasi trebali da nam donesu najmanje bar jos jednu medalju, realno i obe, a da bi od ovih ostalih selekcija mogli da se nadamo bar jos jednoj (ali kao sto rekoh, ipak bi prvo trebalo sacekati da vidimo ko ce se sve plasirati, jer nije isto ako budemo imali jos samo kosarkasice i ako pored njih tu budu i odbojkasi i rukometasice).
3) U borilackim sportovima rvanje-tekvondo-dzudo-karate mislim da moraju da padnu u najgorem slucaju najmanje jos dve, pozeljno i realno tri, a ako se sve kockice sloze ova oblast bi mogla da nam obezbedi cak i 5-6 potencijalnih medalja.
4) U cetvrtu kategoriju bih svrstao sve ostale potencijalne adute zajedno. Oni mogu, ali i ne moraju da donesu medalju. Sad, ako znamo da su tu Novak, strelci, kajakasi, Ivana, mozda veslaci... opet mislim da bi ovde u najgorem raspletu mogli da ocekujemo jos bar dve, a u nekoj povoljenoj varijanti mozda i 4-5 medalja.

Dakle, deluje mi da je neki "realni minimum" i dalje onih 7-8 medalja o kojima sam i ranije bio pisao. Uz malo truda mozemo biti i dvocifreni, a ako bi nas bas ubolo sa srecom, broj medalja bi mogao da ide cak i do 15-ak. Mislim da bi sa ovolikom kolicinom aduta sve ispod sedam medalja ipak bila prilicno neuspesna olimpijada.

[octopus]

Nisam brojao, ali teško da imamo preko 20 realnih kandidata, tj. da je stanje otprilike isto ili za nijansu bolje nego pred Rio. Zbog toga mislim da je teško očekivati dvocifren broj medalja. Baš bi moralo mnogo toga da nam se poklopi, kao što je Hrvatima u Riju.

Strelci nikad nisu imali 2 olimpijade posta, a zlato se čeka 24 godine. Kad bi oni konačno nešto uboli, tipa zlato i bronza, uz medalje Tijane i basketaša (baš njih navodim jer su oni na početku Igara), moglo bi da se otvori, pa da svi naši eksplodiraju i tako donesu tih nekih po meni maksimalnih 12 odličja. Ima i drugi scenario, kog smo se nagledali...
Ali ne bi trebalo da pomišljamo na manje od 6 medalja, jer kad kažem 20 kandidata, tu ne mislim na veslače.

Realno gledano, obzirom na potencijale: sve ispod 6 je katastrofa, 6-8 je solidno i očekivano, 9 i više je izvrsno. Naravno, i sjaj je bitan.

[Foteljas]

Nabrajao je neko svojevremeno potencijale, ali 20 svakako nikada nismo imali. Ja sam naveo 15 kao plafon, ne zato sto se secam sta je Prvorodjeni bio obecavao pre cetiri godine, vec je to ukupan maksimalan broj potencijala za medalje. Za to bi nam trebalo bas bas puno srece i da bas sve kockice sloze. Ali zasto se ne bi nadali da ce sreca opet da nas malo pogleda, Rio 2016. kao jedna prilicno uspesna (ali ne i idealna) Olimpijada po medaljama i dalje stoji naspram tri prilicno lose (2000, 2004. i 2008) i dve "jedva korektne" OI (1996. i 2012).
Za ovu moju racunicu, meni je sest medalja ipak nekako malo, sem ako to ne bude sest zlatnih.

[octopus]

Pa jeste 6 malo, ali i drugi ulažu, žive za OI. Veliki kradu na i van terena, otimaju tuđe sportiste, dopinguju se.
Austrija, Izrael ili Portugal bi "ubili" za 6 medalja. Isto tako, ne treba biti ni skroman, tu mislim na sportiste a ne nas.

I meni je 6 malo, ali ako krene po zlu, biće to lepa cifra u jednom trenutku. Par sati pre Štefanekovog zlata, a nakon kraha strelaca i jedva prođenih grupa sve 4 naše ekipe, ogroman procenat nas bi u tom trenutku potpisao i tri medalje... Ja i dalje duvam u jogurt.

[Foteljas]

Dobro, ulazu i drugi, ali ja govorim o nama. Zasto ne bi uzeli 10 medalja ako za to u ovom trenutku imamo izvesnog i prilicno realnog potencijala?
Naravno dosadasnja iskustva nas navode na oprez. Ali ponavljam, od raspada SFRJ smo daleko cesce imali baksuzluke od srece, tako da mislim da mora jos da nam se vrati.

Ne znam da li ovde ima jos nekoga od starijih (sem Milutinovog tate za koga znamo da jeste ) koji su recimo pratili OI osamdesetih, pa da nam kazu kakvi su tada bili generalni utisci o nastupu ondasnjih olipmijskih timova, koliko je tada osvajano medalja u odnosu na potencijalna ocekivanja, koliko je generalno bilo razocaranja, a koliko pozitivnih iznenadjenja. On je pisao ranije za fudbalski turnir u Seulu 1988. da smo bili dosli sa jakom ekipom, a ispostavilo se da ni grupu nismo bili u stanju da prodjemo. Ja se nesto kroz maglu secam nesrecne Barselone 1992, da se bilo ocekivalo i od Dragutina Topica koji je u tom momentu bio zvanicni evropski prvak da uzme medalju, ali nije uspeo, da smo imali masu nekih rvaca, ali da niko nije bio ni blizu medalje.

[octopus]

Dobro, ulazu i drugi, ali ja govorim o nama. Zasto ne bi uzeli 10 medalja ako za to u ovom trenutku imamo izvesnog i prilicno realnog potencijala?

Delim mišljenje. Ali dodajem i da za dvocifren broj treba da se desi ludilo, kao poslednjih par dana u Riju. Nekako se previše olako piše o tome. I kiksnuti je normalna stvar.


Osamdesetih i pre se ne sećam, ali mislim da tada ljude u SFRJ nisu ni zanimali individualni sportovi, izuzev boksa. Tipa par njih im je bilo interesantno: Cerar, Vera Nikolić, Stekić. Za ostale je bio komentar tipa - Super, svaka čast, kako ono reče da se zove onaj što je osvojio medalju? Ali kad već imamo svedoka, nek on da info iz prve ruke.

[Milutinov Tata]

Samo da trenutno ostavim kratak komentar sto se tice Barselone 1992. Svaka medalja je tada bila zlata vredna, sa ove vremenske distance ni za koga ne bih rekao da je podbacio, jer su uslovi bili nenormalni. Nije se ni znalo da li cemo nastupati, tu je svako mogao nekog trenutka da posalje mig sa vrha i da nas stopira, bilo je nekih igara i oko svecanog otvaranja i da li cemo biti u defileu, vrlo sumorna atmosfera u zemlji, tako da te 3 medalje mozda i najvise vrede od svih osvojenih nakon raspada SFRJ, s obirom kroz sta su nasi sportisti prolazili uoci Barselone, a i na licu mesta.

[Foteljas]

Barselonu je pod onakvim cinicnim i bezobraznim uslovima trebalo u potpunosti bojkotovati i to javno saopstiti.
Pa onda ne bi osvojili nista, ali bi makar pokazali izvesnu principijelnost i ostali bi po necemu upamceni.

[Milutinov Tata]

Tesko je bojkotovati nesto sa cega si na neki nacin "iskljucen" (rec SRJ se nigde nije pominjala niti neko njeno obelezje). Nas sport je pocetkom juna bio izopsten i to na svim nivoima, od pionira do veterana. Na Moniku Seles se na RG vrsio nenormalan pritisak da bude diskvalifikovana, da je turnir poceo nakon 30. maja verovatno ne bi ni igrala (vlada Francuske je "dozvolila" nasim sportistima da zavrse takmicenja koja su zapocela pre uvodjenja sankcija), mnogi se secaju ili su culi pricu o povratku nasih fudbalera avionom JAT-a iz Stokholma (teoretski svasta je moglo da se desi). Oko samog ucesca su se vodili pregovori sve vreme, verujem da je zelja nasih u JOK-u bila da se nastupi po svaku cenu, inace ne bi dozvolili sve ono sto se desavalo, vec mnogo ranije presekli. Secam se da je bilo ideja da nekoliko nasih najboljih sportista ide u Lozanu u MOK, da se pisu pisma na razne adrese. Tek kasnije se pojavila mogucnost da se ucestvuju kao IOP (nezavisni olimpijski ucesnik), ali i to je visilo u vazduhu.