Сјебаше ми пост
Елем...
Био је ово, по именима, најјачи турнир у историји. Нису сви били на врхунцу каријере, али турнир са оваквим звездама и/или легендама, ове магичне игре коју сви толико волимо, у свим репрезентацијама (почев од Гасола, Ђинобилија, Сколе па преко Навара, Родригеза, Паркера све до Теа, Дурента, Кармела и осталих) до сада нисмо гледали, а тешко и да ћемо скоро и гледати.
Што се тиче утакмице...
Амери су одиграли тачно оно што се од њих и очекивало. Подигли су одбрану на виши ниво, исконтолисали и издоминирали у скоку и имали нашпановане шутере. Сви су били у шуту не само Дурент, али остале смо прилично добро бранили.
Дурента једноставно не можеш бранити, јер, када је у пику, сипа са 9 метара и то је то.
Ми са друге стране смо прилично добро бранили шут, али нас је за скок болео курац, тако да су они имали 20 скокова више, што је од 40 до 60 поена, па имајући то у виду, још смо добро прошли. У суштини, играли смо баш онако како није требало да играмо. Као да смо их питали како им највише одговара да играмо и тако одиграли.
Оно шта смо играли првих 5 минута првог меча сад смо играли свих 40.
Не можеш на Амере индивидуално. У ствари.. можеш, али онда је ово резултат.
Нисмо ни подлегли притиску. Јер, што каже Мока... Какав, бре, притисак, па неће нико да их стреља или пошаље у Сибир ако изгубе. Сви они имају (или су имали) већи притисак у финалу КЛС кад играју пред 7/8000 напаљених Делија/Цигана (овде не постоји концензус око имена и оно се мења у односу на страну брда) или Гробара (овде се сви слажу, без обзира на страну брда).
Ми смо од утакмице одустали и пре него што је почела. Сачували смо муницију за финале, али смо одлучили да је не употребимо. Зашто је то тако, то они знају и нека на томе и остане.
Можемо да се не слажемо са том одлуком (ја се не слажем и на њиховом месту бих другачије) као што се и Сале не слаже, али морамо да поштујемо, као што је и Сале испоштовао. Ипак су сви они, после напорних сезона, дошли, одрадили квалификациони турнир, имали само 5 дана одмора, одрадили припреме, одиграли на олимпијским играма и ушли у финале. Доста.
Ова екипа је показала да може да одигра и бруталну одбрану (као против Озија) и паклен напад (као против Порторика).
Није једноставно, без обзира са ким играш (макар то био и тим из Косјерића
), да примиш 14 поена за полувреме или да даш 37 за четвртину. Тако да... гледаћемо ми још бруталних партија у којима ћемо да газимо противнике.
Један од носилаца и машина за давање кошева ће бити Богдан. Он је већ сад на много вишем нивоу него што је био пре две године и још ће напредовати. Контрола лопте му је на много вишем нивоу (што је Аир лепо приметио) и она му се просто лепи за руке. Улаз је поправио, нарочити завршницу (која је посебно излуђивала Гробаре). Када има центра који зна да игра пик (као Јокић) напросто је незаустављив (то је или кош или асистенција). Шут му је и сада најјаче оружје и биће све бољи. Има домет као Дурент и 24 године.
И за крај...
Сви ви који сте се ложили да можемо до злата - Ако сте, и требало је да се ложите. И ја сам. Па кад ћемо, ако нећемо сад. Играли смо финале олимпијског турнира са Америма. То је крај и иза тога нема више ништа.
Једино што је недостајало у том финалу је емоција.
Јебеш кошарку без емоције.
Јебеш кошарку ако не стрепиш за сваки напад и њихов и наш... ако се не тресеш све до самог краја... и ако не скачеш после победе или ниси сјебан после пораза.
Зато гледајте, скачите, урлајте, плачите... Навијајте.
Била је ово добра вожња и ја сам уживао у њој док је трајала. Надам се и ви.
Ако сам икога својим постовима изнервирао и/или увредио, извињавам се. Није ми то била намера.
Овим постом се одјављујем и до неког новог куцкања остајте ми здрави и весели.
И да...
Уживајте!
