by Patriota » 05 May 2015, 22:31
Po nagovoru nekih forumaša nsatavljam komentar vezan za doping. Nadam se da će biti dovoljno zanimljiv(bar kao prvi). Inače, da ne bude zabune, u ovom tekstu neće biti ponavljanja tema i sportista o kojima sam pisao u prvom delu.
Doping – nastavak(drugi deo)
U nastavku analize dopinga u različitim delovima sveta i kontinentima, uzeo bih i jedan primer iz Australije. Veoma zanimljiv deo sveta kada je u pitanju doping, posebno kada se ima na umu da je njihov antidoping zakon u nekim segmentima rigorozniji nego onaj koji je propisala Svetska antidoping agencija(WADA). Godinu dana nakon OI u Londonu, plivači Džems Magnusen(London, 100m slobodno srebro i 4*100m mešovito bronza) i Emon Salliven(Peking, 100m slobodno srebro, 4*100m mešovito srebro, 4*100m slobodno bronza), priznali su da su uoči Olimpijskih igara u Londonu uzimali nedozvoljene medikamente. Uzimali su lekove za spavanje Stilnox koje Australijska plivačka federacija (AOC) zabranjuje. Navedeni lek nije zabranjen od strane Svetske antidoping agencije ali je AOC odlučila da ga stavi na listu nedozvoljenih lekova, kada je bivši olimpijski šampion Grant Haket priznao da je tokom karijere postao zavisnik od lekova za spavanje. Obzirom da plivači zbog doping nisu mogli dobiti zvaničnu kaznu, jer ovo praktično i nije bio doping po merilima WADA, eventualne kazne koje su mogle uslediti su ukidanje finansiranja za pripreme za Olimpijske igre 2016., kao i mogućnost da se plivačima naloži da vrate novac koji su dobili od strane države Australije, kao nagradu za učešće i osvajanje medalja na OI u Londonu. Zvaničan epilog nikada nije objavljen ali imajući u vidu kakve rezultate postiže Magnusen(2014. najbrže vreme na 100m slobodno na svetu), do kažnjavanja nije ni došlo ili su kazne bile takvog inteziteta da ne utiču na rezultate takmičara.
Srednja Amerika je oduvek bila poznata po dobrim sprinterima, a u poslednjih nekoliko OI ciklusa, u tom delu prednjači Jamajka. Sprinteri sa Jamajke su na nekoliko poslednjih OI dominirali u ženskoj, a na poslednje dve i u muškoj konkurenciji. Međutim, kako se ispostavilo najviše zbog veoma lošeg rada njihove nacionalne antidoping agencije, bačena je sumnja i jedan deo rezultata se uzima sa rezervom. Prvi ozbiljniji doping skandal vezan za atletičare sa Jamajke pojavio se 2009.godine kada je IAAF objavila u toku SP u Berlinu da je petoro atletičara: Johan Blejk, Šeri En Bruks, Alodin Fodrgil, Lensford Spens i Marvin Anderson, uslovno oslobođeno zbog doping koji je otkriven pre SP-a i da će se zbog neodlučnost Jamajčanske antidoping agencije, o mogućim kaznama rešavati posle SP. Na tome se sve i završilo.
Tokom 2013. i 2014. godine desilo se nekoliko novih skandala. Prvo je objavljeno da je petoro atletičara palo na doping testu na nacionalnom prvenstvu Jamajke(jun2013.). Među njima su bili Asafa Pauel(Peking 4*100 zlato) i Šeron Simpson(Atina zlato 4*100m, London srebro 4*100m, Peking srebro 100m), oboje pozitivni na oksilofrin. Prvobitno izrečene kazne su im bile po 18 meseci, međutim posle godinu dana trajanja sudskog procesa, uz mnogo svedoka i oslobađajućih izjava, smanje ne su na po šest meseci, a pošto su tekle retroaktivno od juna 2013., oni su mogli po izricannju presude u julu 2014. odmah da se takmiče. Kao jedna od pet navedenih pozitivnih na pomenutom testiranju bila je i jamajčanska rekorderka u bacanju diska Allison Randal, ona je suspendovana na 24 meseca. Takođe, 2013.godine dok se još nisu stišale strasti u vezi pomenutog nacionalnog takmičenja, u hotelu u Udinama u Italiji, policija vršila raciju soba u kojima su bili smešteni sprinteri i stručni štab Jamajke. U sobama kod određenog broja sprintera i članova stručnog štaba pronađene su zabranjene supstance, među njima su bili i Asafa Pauel i Šeron Simpson.Takođe, te famozne 2013.godine ali u maju jedna od najboljih atletičarki Jamajke svih vremena, sprinterka Veronika Kembel-Braun(Sidnej 4*100m srebro, Atina 4*100m zlato, 200m zlato, 100m bronza, Peking 200m zlato, London 4*100m srebro, 100m bronza ) bila je pozitivna na testiranju na zabranjeni diuretik. Ipak, nakon zanimljivog procesa, odlukom Arbitražnog suda za sport (CAS) u Lozani, oslobođena je optužbi za doping. Arbitražni sud za sport utvrdio je da se s uzorkom urina Kembel-Braun, uzetim 4. maja 2013. godine, postupalo protivno propisima pa je stoga poništio suspenziju.
Kao oštar odgovor na doping afere i loš rad nacionalne antidoping agencije u 2013.godini, IAAF je podvrgla testiranj svih 44 atletičara Jamajke, pet dana pre početka SP u Moskvi. Ovo je bio presedan da je na nekom takmičenju testirana cela reprezentacija. U tom trenutku, Svetska antidopin agencija (WADA) navela je da bi mogla i izbaciti reprezentaciju Jamajke s predstojećih velikih takmičenja, ukoliko tamošnji atletski savez ne podigne doping testiranja na nivo međunarodno priznatih standarda.
Čitavu lavinu pomenutih rigoroznih testiranja i otkrivenih doping skandala, pokrenula je u februaru 2013.godine bivša predsednica tamošnje antidoping organizacije, Renee Anne Shirley, koja je otkrila da su njihovi sportisti, zadnjih pet meseci uoči početka Olimpijskih igara u Londonu, testirani jedan jedini put i to ne putem krvnog nalaza. Ona je u već pomenutom februaru 2013.godine napustila antidoping agenciju Jamajke.
Južna Amerika je kontinent odakle informacija o dopingu gotovo da i nema. Postavlja se pitanje da li je doping u potpunosti van upotrebe ili antidoping agencije na tom kontinentu, u dovoljnoj meri, ne rade svoj posao. Veoma su retki pozitivni doping testovi i uglavnom se odnose na sitne prekršaje fudbalera. Upravo i kroz istoriju, najpoznatije doping afere na ovom kontinentu, vezane su za Argentinske fudbalere. Dijego Maradona je jedini fudbaler koji je pao efedrin na doping testu na nekom fudbalskom Svetskom prvenstvu. A jedna od poznatijih doping afera vezana je takođe za fudbalera Argentine Klaudija Kaniđu, koji je dao i istorijsku izjavu, koja se pominje i dan danas: “Ako je kokain droga, onda sam i ja narkoman”.
Pregled i analizu dopinga po kontinentima(zajedno sa predhodnim tekstom), završio bih pregledom dešavanju u svetu doping kod nas, odnosno na prostorima bivše SFRJ.
Kada je reč o Srbiji, može se reći da naša andidoping agencija(ADAS, počela sa radom 2006.) radi sasvim korektno i da ima poverenje od strene Svetske antidoping agencije, što pokazuje angažovanje naših lekara na raznim međunarodnim sportskim takmičenjima, kao i na OI u Londonu. Kada je reč o konkretnom radu u našoj zemlji postoji krug od 100 najboljih sportista koji se kontrolišu 4 puta godišnje. Sportisti su u obavezi da im uvek kažu, gde će biti u naredna tri meseca i koji sat im odgovara testiranje. Lekari odlaze do njih jednog dana u ta tri meseca – bez najave. Iz tog kruga kontrolisanih isključeni su samo teniseri koje testiraju lekari iz njihove federacije. Inače, naše najbolje sportiste(top klasa) češće kontrolišu razne antidoping agencije sa višeg nivoa: WADA, antidoping agencije svetskih i evropskih granskih sportskih organizacija. Inače, treba reći da je i saradnja i razumevanja rada ADAS-a kod naših granskih saveza na visokom nivou. U nekim našim sportovima, kao na primer u atletici, nije moguće verifikovati nacionalni rekord u koiliko posle takmičenja nije bilo doping kontrole. Zanimljiv je bio podatak koja je objavila ADAS, na kraju predhodnog olimijskog ciklusa i na početku ovog(kraj 2012.,početak 2013.),da je prosek dopingovanih naših sportista zabrinjavajući, jer je iznad svetskog proseka. Međutim, reč je o sitnijim prekršajima sportista koji i nisu top klasa tako da i ne zavređuju veću pažnju(ili možda nisu interesantni medijima kao vest). Veoma mali broj naših sportista kandidata za medalje na međunarodnim takmičenjima bude pozitivni na testiranju, zapravo gotovo da ih i nema. Ako pogledamo u nazad najveće afere(ako se mogu tako nazvati), su doping rvača Radomira Petkovića(metandionon) i Kristijana Frisa(furosemid), na prvenstvu države 2010.godine. Još ranije, može se sreći i najveće doping afere vezane su za bicikliste Stevića i Nikačevića. One su imale i međunarodin karakter kazni ali samo su bile ograničene na teritoriju Italije, jer ih je izrekla njihova agencija i sud, a odnosile su se na “posedovanje” zabranjenih supstanci. Takođe, u ovu grupu možemo svrstati i strelca Andriju Zlatića koji je 2007. na EP bio pozitivan na kanabis i za to dobio blažu kaznu ali mu je oduzeta olimpijska kvota za Peking(Izjavio da je veče pre polaska na EP bio na žurci i tamo je došlo do unošenja te supstance u organizam).
Kada je reč o bivšim državama SFRJ, izdvojio bih priču o veoma zanimljivom slučaju dopinga olimpijske šampionke u bacanju diska, Sandre Perković iz Hrvatske.
Ona je 2011.godine bila pozitivna na doping testiranjima posle mitinga Dijamantne lige u Šangaju i Rimu. Bila je pozitivna na metilheksanamin (DMAA), supstancu koja poboljšava mišićnu masu, a koju je unela u svoje telo, kroz energetski napitak poreklom is USA. Uopšte nije negirala krivicu već je ovaj podatak iznela kao zahtev za olakšavajuću okolnost jer, po njenom iskazu, doping nije bio nameran, jer na preparatima koji dolaze sa pomenutog tržišta nije moguće utvrditi šta sve ima, pošto na dekleraciji to i ne piše u potpunosti. Evo i odgovora zbog čega je ovaj slučaj u “tom trenutku” bio jako zanimljiv za celu svetsku atletsku javnost. U to vreme Evropska šampionka, mogla je za pomenuti prekršaj biti kažnjena suspenzijom od 6 meseci do 2 godine. Pošto je tada na snazi bilo famozno “pravilo 45” MOK-a, koje je doneto neposredno pred OI u Pekingu(jun 2008.), a glasilo je: sportisti koji u toku olimpijskog ciklusa imaju zabranu nastupa zobg doping duže od šest meseci, automatski nemaju pravo nastupa na narednim OI. Ona je u tom trenutku već bila vićena kao osvajač OI, samo se čekalo da li će imati pravo nastupa. Upravo se to i desilo, Hrvatska atletska federacija je izrekla minimalnu kaznu od 6 meseci, koju je kasnije potvrdila IAAF. Tako Perkovićeva nije mogla da nastupa te godine na SP U Daeguu ali je mogla da nastupi na OI u Londonu gde je osvojila zlatnu medalju. Kasnije je Međunarodni sud za arbitražu u sportu proglasio pomenuto “pravilo 45” nevažećim(mislim da se to desilo u prilikom žalbe sudu od strane atletičara Šona Merita).
Ovim bih završio pregled i anlizu trenutnog stanja doping po kontinentima i kod nas(zajedno sa prvim tekstom) i u nastavku bih se posvetio analiz i pregledu doping kroz istoriju(skoriju i onu na samim počecima).
Ne postoji tačan podatak kada je doping počeo da se koristi, priča se da su još Grci i Rrimljani koristili stimulativna sredstva što za sebe što za konje. Prva zvanična vest o korišćenju dopinga datira iz Holandije iz 1865.godine, kada su neki plivači na takmičenju na kanalima u Amsterdamu bili optuženi za korišćenje nedozvoljenih sredstava. Možda i zbog toga reč doping potiče od holandske reči “Dop”. Zvanično prva federacija koja je formirala listu zabranjenih sredstava, bila je atletska još 1928.godine. Prve OI na kojima je zvanično rađena kontrola bile su 1968.godine u Meksiku. A prva zemlja koja je zakonski regulisala borbu protiv doping bila je Francuska 1963.godine. Svetska antidoping agencija(WADA), formirana je 1999.godine od strane MOK-a, a smatra se početkom savremene borbe protiv dopinga. Možda na taj način i treba tretirati doping kada je reč o OI, do Atlante i od Sidneja.
Kada se radi o starijoj eri doping mnogo je stvari ostalo nerazjašnjeno, tehnika i tehnologija doping su išle mnogo unapred u odnosu na one koji su ih kontrolisali, pa su iz takve priče proistekli i neki veoma diskutabilni rezultati. Takođe, po iskazima aktera, ne treba zaboraviti ni metode kojima je vršen doping u tom period. Od nekih najmorbidnijih o kojima neću ni pisati, pa do metoda u kojima sportisti nisu tretirani kao ljudska bića i nije se razmišljalo šta će sa njima biti posle dopinga. Najveća tragedija ovog perioda su stotine mrtvih i obolelih sportista i na istoku i na zapadu, o čijim životima prilikom dopinga nije vođen račun. Jedan češki naučnik je izvršio obdukciju 780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloćudnih tumora čiji se nastanak i razvoj vezuje za upotrebu doping. Jedno od prvih zvaničnih svedočenja aktera iz tog perioda bila je knjiga fudbalskog golmana Nemačke Harolda Šumahera objavljena 1988.godine. Između ostalog u njoj se navodi da je cela reprezentacija bila dopingovana kada je osvojila SP 1974. Naveo je da su doktori fudbalerima do sedam dana pre takmičenja, ubrizgali oko tri hiljade inekcija u noge i plus davali da nešto piju. Kada se pominje fudbal i SP, treba napomenuti da se mnogo godina kasnije pojavila vest da su nakon pobede u finalu 1954.godine, nad čuvenom Puškaševom generacijom, fudbaleri Nemačke sedam dana kasnije svi dobili žuticu, jer su bili dopingovani. Kada je reč o prikrivanju dopinga, kao primer se navodi i SP u atletici 1983. u Helsinkiju. Po nekim svedočenjima tada je na doping testu palo blizu 40 atletičara ali da su neki među njima bili toliko poznati, da je IAAF odlučila da ne objavi rezultate, da bi sačuvala atletiku kao sport. Upravo je atletika jedan od primera gde je doping iz tog perioda iznedrio značajne rezultate koji su na snazi i danas. Od 23 olimpijske ženske discipline, retko će se koji svetski record naći, a da je mlađi od 20 godina. Takođe, ne postoji nada da će u neko dogledno vreme biti i oboreni. Nekih disciplina nije bilo do Seula, a verovatno bi i u njima bili rekorderi iz tih perioda. Nositeljke ovih rekorda su uglavnom bile i osvajači madalja na OI, pojedinačno ih nabrajati bilo bi previše ali navešću samo neke od rekorderki: Florens Grifit Džojner 100m i 200m, Marita Koh 400m, Jarmila Kratofilova 800m, Jordanka Donkova 100m prepone, Junksije Vang 5000m i 10000m, Natalija Lisovskaja bacanje kugle, USSR štafeta 4*400 i da ne nabrajam dalje. Kada je reč o rekordima muških atletičara iz tog perioda, veoma ih je malo i mogli bi se svesti na tri slučaja: Jirgen Šult bacanje diskai, Jurij Sedih bacanje kladiva i Rendi Barns bacanje kugle. Svi navedeni rezultati su zvanični, iako postoji dilema da li su postignuti u regularnim uslovima, njihovi vlasnici nikada nisu pali na doping testovima.
Barselona i Atlanta, pa donekle i Seul, mogu se smatrati normalnijim delom stare ere doping, sve dok nije osnovana WADA. Upravo iz ovog perioda navešću nekoliko osvajača zlatnih medalja koji su bili pozitivni na doping testiranju na samim OI ili u toku svoje karijere. Na Olimpijskim igrama u Seulu kanadski sprinter Ben Džonson osvojio je zlatnu medalju postavivši novi svetski rekord. Nakon trke testovi su pokazali da je kanadski atletičar pozitivan na steroid stanazolol. Dobio je suspenziju od dve godine, rekord je poništen, a medalja oduzeta(inače, u za ovu trku se vezuje podatak da je od 8 finalista, njih 6 bilo dopingovano tada ili u toku karijere). Američki sprinter Denis Mičel(zlato štafeta 4*100m Barselona) je 1998. pao na doping-testu zbog povišenog nivoa testosterone. Dobio je dvogodišnju suspenziju. Španski hodač Danijela Plazu(zlato 20km hodanje, Barselona). Četiri godine kasnije je bio pozitivan na steroide, a na Španskom sudu 2006. je oslobođen krivice za namerno uzimanje doping.
Kada se radi o novijoj eri doping i o tome kakva je borba između onih koji ga koriste i onih koji ga kontrolišu, uglavnom je poznata i sa moje strane delimično obrađena u predhodnom tekstu. Sigurno je da se u navedenom period doping znatno više kontroliše i zbog toga je više i otkrivenih dopingovanih sportista. Iskoristio bih priliku da za navedeni period izdvojim neke osvajače medalja na OI, koje dosada nisam pomenuo, a dokazano je da su koristili doping tokom karijere ili na samim OI.
Šon Merit (400m i 4*400m zlata Peking), bio je pozitivan na anabolički steroid na tri različita testa između oktobra 2009. i aprila 2010. Dobio je dvogodišnju kaznu. Mađar Zoltan Kovago(srebro, Atina) bacač diska, odbio je doping-test pred OI u Londonu, što se tretira kao i da je pozitivan nalaz-dvogodišnja suspenzija. Belorus Andrej Mikevič osvojio je bronzu na OI u Pekingu ali mu je IAAF oduzela medalju i izbacila ga doživotno(drugi doping) iz atletike, jer je naknadnom analizom njegov nalaz sa SP u Helsinkiju 2005.godine bio pozitivan. Američki sprinter Šon Kraford(Atina zlato 200m, srebro 4*100m, Peking srebro 200m), tokom 2012. i 2013.godine, tri puta u 18 meseci nije dostavio podatke gde će se nalaziti kako bi mogao biti testiran. Izrečena mu je suspenzija na 2 godine, a on se više nije vraćao u atletiku. Naredna dvojica sportista imali su veoma zanimljivu priču kada je reč o doping. Beloruski bacač kladiva Ivan Čikan(srebro Atina, bronza Peking ) je izbačen sa OI u Londonu, jer je ponovna analiza uzoraka krvi sa OI 2004. i OI 2008.godine bila pozitivna. Naravno, oduzete su mu medalja iz Atine i Pekinga. Takođe, Belorus Vadim Devjatovski(srebro,Peking), takođe bacač kladiva bio je pozitivan na ponovnoj analizi uzorka sa SP 2005. godine, takođe i njemu je oduzeta medalja. Međutim ova dvojica sportista su se žalila Međunarodnom sudu za sportsku arbitražu i medalje iz Pekinga sui m vraćene. Njihova zemljakinja Nadežda Ostapčuk je na OI u Londonu osvojila zlatnu medalju u bacanju kugle, međutim odmah posle finala utvrđeno je da je pozitivna na metenolon i medalja joj je oduzeta i dodeljena Valeriji Adams. Još jedna osvajačica medalje na OI u Londonu, diskašica Darija Piščalnikova, bila je pozitivna na doping testu i oduzeta joj je medalja. Zanimljiv slučaj desio se kada je reč o podeli medalja u bacanju kugle na OI u Atini. Nakon osam godina, krajem 2012. godine, kažnjena je bacačica kugle Svetlana Kriveljova(zlato Barselona, bronza Atina), onaje bila pozitivna na ponovnoj obradi doping materijala koji je uzet na OI u Atini. Na kraju, oduzeta joj je bronza iz Atine. Inače, Kriveljovoj je ova kazna izrečena kada je imala 43 godine i uveliko je bila u sportskoj penziji. Sve ovo ne bi toliko bilo čudno da je tu bronzanu medalju upravo osvojila zahvaljujući još jednom doping skandalu, kada je odmah posle pomenutog takmičenja, njenoj zemljakinji Lidiji Koržanenko oduzeta zlatna medalja, a tada četvrtoplasirana Kriveljova napredovala za jednu poziciju.
Ovo su neki odabrani primeri(nisam ponavljao one iz prvog teksta) iz kojih se vidi da su svakako doping kontrole novijeg datuma rigoroznije i za razliku od ranije, imaju jednu prednost, da je moguće vršiti ponovne analize uzoraka nakon većeg broja godina, kada nauka i tehnika još više napreduju. Takođe, iz navedenih primera, iz prvog i iz ovog teksta, se vidi da se medalje podjednako oduzimaju i sportistima sa istoka i sa zapada.
Kao primer da se u svetu gleda na doping iz potpuno drugačijih uglova, izdvojio bih i dva prilično različita mišljenja velikih OI šampiona i svetskih rekordera. Prvi, troskokaš Velike Britanije Džonaton Edvards koji je izjavio da smatra da svima koji su tokom karijere bili dopingovani i suspendovani zbog toga, zaslužuju da im se pruži druga šansa. Sa druge strane sprinter sa Jamajke Jusein Bolt je izjavio na primeru Tajsona Geja, da mu je trebalo doživotno zabraniti bavljenje atletikom. Ostaje dilemma da li to mišljenje ima o svim dopingovanim sportistima ili samo o Geju, koji mu je bio(i biće) ljuti rival.
Za kraj sam ostavio i ranije u komentarima forumaša, pominjanog Ducija Simonovića. Poznati borac za vrednosti OI pokreta i takođe, veliki protivnik dopinga. On je na tu temu napisao nekoliko knjiga, a jedna od najpoznatijih njegovih rečenica vezanih za doping je da su Tur De Frans i Njujorški maraton, dva najveća doping takmičenja na svetu. Bezkompromisnu borbu sa dopingom pokazao je i na svom ličnom primeru kada je napustio OI 1972. posle poraza od Portorika, jer je bio dokazan doping njihovih košarkaša. Po Simonovićevim tvrdnjama tadašnji treneri Žeravica i Novosel bili za napuštanje igara, a kasnije su promenili odluku i okrenuli mu leđa. Posle te odluke bio je suspendovan na šest meseci, nije više pozivan u reprezentaciju, skrajnut je u svom klubu(CZV). Njegovo uverenje i danas je da su svi tadašnji reprezentativci napustili OI, da bi meč morao biti poništen.
Svakako pomenuti doping skanda je jedan od onih koji su dokazani, a naneo je priličnu štetu našem sportu. Međutim sigurno najveću štetu od dokazanog doping skandala pretrpela je naša muška odbojkaška reprezentacija. Naime, 1998. SP u Japanu(Tokio), naša selekcija je poražena u finalu od Italije. Kasnije se otkrilo da su dva Italijanska igrača iz postave, pala na dopingu posle utakmice(Rosalba,Pazinato), obojica su suspendovani na po dve godine. Međutim, Ruben Akost tadašnji predsednik Svetske odbojkaške federacije, zbog mira u FIVB i tom sportu uopšte, zamolio je naš savez, da pošto zlatnu medalju nikako ne mogu dobiti, ne talasaju i ne dižu prašinu. Tako je i bilo.
Pošto sam gotovo sve teme vezane za doping ljudi iscrpeo, da se dotaknem i doping još jedne “vrste” učesnika OI. Naravno reč je o konjima. Jedan od najsvežijih doping skandala kada je u pitanju konjički sport na OI, vezan je za reprezentaciju Francuske. Naime, Međunarodna federacija za konjički sport (FEI) oduzela je zbog dopinga pravo Francuskoj da se takmiči u timskoj konkurenciji na Olimpijskim igrama u Riju 2016. FEI je saopštila da je grlo jahača Maksima Livija, Kalao de Mer bilo pozitivno na sedative, koji su bili zabranjeni na takmičenju na prošlogodišnjim Svetskim konjičkim igrama u Francuskoj. Francuski tim je na tom takmičenju zauzeo četvrto mesto i kvalifikovao se za OI.
