Predsednik SD Partizan Duško Vujošević o srpskim dilemama, duhovnoj krizi i košarci: Neću u EU skinutih gaća. Tadiću teže nego Obami. Red ovde mora da se uvodi brutalnije
Pokretačka snaga je svest da se borite za pravu stvar. Moćni su oni koji su pravedni, iako ne poričem da je nepravda postala gorivo novog poretka
DULE Vujošević može da dobije unapred izgubljenu utakmicu. Ovaj aforizam nastao je u grotlu vrelog „Pionira“, kada je ne tako davno Partizan pod dirigentskom palicom svog najtrofejnijeg trenera srušio moćnu Barselonu.
To je samo isečak iz bogate karijere žive košarkaške legende, koga je svojevremeno Milorad Dodik javno kandidovao za premijera Srbije. Pošto se trenutno odmara od basketa, ljubimca partizanovaca ozbiljno pitamo šta bi najpre uradio kada bi kojim čudom „prihvatio“ Dodikovu kandidaturu:
- Prvo bih uveo red u saobraćaj - izgovara kao iz topa, a onda nas ležerno uverava da nije član nijedne partije.
* Mislite li i dalje da je lakše biti predsednik Amerike nego Srbije?
- Sto puta. Veliki sistemi funkcionišu sami po sebi. Srbija ima dobrog predsednika, a da li će on da preživi Srbiju to ćemo još da vidimo.
* Šta nam više steže omču: dilema Kosovo ili EU ili ekonomsko izumiranje i socijalne tenzije koje nas prate decenijama...
- Očigledno je da se EU poigrava sa nama. Dobar primer je ona čuvena rezolucija o KiM, koju su naši promenili na nagovor Brisela, jer su im verovatno obećali privilegije u daljem priključenju Uniji. Ili kad izručimo i Hadžića, a Bramerc dođe da pita: „E, sad da vidimo ko ga je krio?“. I, na kraju, kad ti pred očima zaigra kandidatura za EU, oni udare na sever Kosova. Znam da bi ulazak u Evropu značio i više reda i manje korupcije, ali nisam za to da tamo uđemo skinutih gaća. Ako nas oni neće, šta ćemo tamo? Iz ovog živog blata možemo da isplivamo i ako se okrenemo sebi.
CRNA GORA UVEK BLIZU
* Kako kao Podgoričanin po rođenju podnosite ovo prepucavanje i udaljavalje Srbije i Crne Gore?
- Teško. Ja sam Crnogorac. Imam dvojno državljanstvo, ali je Beograd moj grad. Kada je već moralo da dođe do razlaza, srećan sam što nije bilo krvi. Možda pojedinim krugovima odgovaraju tenzije, ali dve države se nikada ne mogu udaljiti.
* Kako da sprovedemo to kolektivno pregnuće, kad nas prati usud nesloge?
- Ovde red mora da se uvede na brutalniji način. Kada govorimo o politici, predlažem jednostavno tehničko rešenje. Najpre bi cenzus za ulazak u skupštinu podigao na deset odsto. Tako bi se eliminisale strančice koje ucenjuju iz šićardžijskih pobuda i otežavaju neku konzistentnu liniju u državi. Drugi predlog je da ti sam budeš dobar ako želiš da pomogneš drugome. Ludilo je zarazno. Zato moraš da budeš normalan, ma koliko bilo teško, da se fokusiraš na ličnu borbu.
* Nije to lako kada sve oko nas pršti. Osećate li da nezadovoljstvo vri kao u ekspres loncu?
- Prošli smo kroz krvavi raspad SFRJ, embargo, priklješteni smo kosovskim presedanom. Izašli smo kao gubitnici iz ratova, gotovo bez iskrenih saveznika. A, sve to vri. Može da se desi da na nekom ovdašnjem „Maksimiru“ pukne ogromno bure baruta na kojem sedimo. Zato sam i strahovao od one parade, ali me je dramaturški obrt doveo do suza. Na kraju dana slušao sam pobedničku himnu za odbojkašice umesto zvuk policijskih sirena.
* Jesu li nas na to bure baruta „posadili“ nedorasla politička i kulturna elita, nepovoljne okolnosti ili smo svi pomalo krivi?
- Odgovornost imamo svi, ali je najveći krivac politička elita. Setite se da smo ne tako davno imali manjinsku vladu. Praktično je na jednoj nozi vodila Srbiju. U državi gde se politika shvata u najvećoj meri kao sredstvo za bogaćenje, ovakvi ishodi su logična posledica.
* Nema nam druge nego da isprobamo onaj vaš koncept novog socijalizma...
- Kapitalizam je bio pristojan dok je imao komunizam za konkurenta. Kad je pao komunizam, kapitalizam je pokazao svoje najgore lice. Sada sam najbliži idealu socijalne pravde koji baštine skandinavske zemlje. Doduše, one to mogu zahvaljujući dobrom standardu i manjem broju stanovnika, ali je to svakako obrazac za neki bolji svet.
* Sa nekim novim igračima?
- Odnos snaga se očigledno menja. Oni koji su izgubili Drugi svetski rat, na čelu sa Nemačkom, sad su postali pobednici. Kina, Indija i Brazil postaju nove svetske sile. Evropa je u krizi jer više nisu tim. Svako gleda u svoje dvorište. Putin najavljuje obnovu SSSR u vidu Evroazijske unije.
DUDA IMA KREDIT
* Kako ste doživeli brodolom košarkaša u Litvaniji? Ko je kriv?
- Upozoravao sam da rezultati u Poljskoj i Turskoj nisu realni. Iskreno, mislio sam da ćemo bolje da prođemo. Opet, Duda ima kredit da napravi ovakav neuspeh. Ako želi i dalje da vodi reprezentaciju to mu treba omogućiti. Imaće veliki motiv da u kvalifikacijama popravi utisak.
* Ima li šanse da vi sednete na klupu?
- U ugovoru sa CSKA piše da jedino mogu da radim kao selektor Crne Gore, pošto je u momentu potpisivanja to bilo stvarno stanje. Na raspolaganju sam Rusima, ako požele da me vrate.
* Na parketu ste rušili najmoćnije timove, čak i NBA ligaše, ali na globalnom planu Davidi nikako da obore Golijate. Kako mali narodi da se nose sa arogancijom sile?
- Pokretačka snaga je svest da se borite za pravu stvar. Moćni su oni koji su pravedni, iako ne poričem da je nepravda postala gorivo novog poretka. Najgore je ako poniženost dostigne onaj stupanj kada se inferiornost shvata kao prirodno stanje.
* Ali, za velike je njihova superiornost sasvim prirodno. Mogu li, recimo, Amerikanci, iz ambicije da budu novi Rim da zapale planetu? Vidite šta se radi u Libiji, Avganistanu...
- Pribojava me kriza u Americi, jer oni obično tada pale motore ratne ekonomije koja ubija širom sveta. To što im se dešava može da se završi ili inflacijom ili ubitačnom recesijom i ratom. Sve je bolje od rata, ali će trebati velika pamet da se izbegne. Svet više nije isti. Sumnja u boga nije porodila novi moral.
* Kad smo već kod geopolitike, kako kao osvedočeni rusofil podnosite kafansku floskulu da nam Rusi nikada nisu pomogli?
- Rusija je velika zemlja i još ima svoje velike probleme. Naša je sreća što nam prijatelj jača, ali ne treba očekivati da Moskva uđe u treći svetski rat zbog Srbije. Svakako da će nas uvek podržati u diplomatskim akcijama u UN. Moje iskustvo tokom boravka u Rusiji je loše, ali neću zbog dva čoveka da menjam svoju emociju i sud prema toj prijateljskoj zemlji.
* Znači, i dalje biste voleli da vaše neko veliko finale iz prvog reda gleda Putin?
- To je čovek koga veoma cenim, jer vraća dostojanstvo Slovenima. Daleko od toga da tom velikom zemljom može da se vlada bez brutalnosti. Ali, i on pravi greške. Eto, otišao je u ložu Zvezdinog stadiona.
* Ali, Kastro vas nije razočarao? Jeste li fascinirani ljudima čvrste ruke baš zato što i za vas važi da ste diktator u svlačionici?
- Pošto su svojevremeno svi takozvani globalisti navijali da Kastro umre, za mene je bio događaj godine što je preživeo. Obezbedio je Kubancima sunce, lepu muziku, besplatno školstvo. Pročitao sam i da su njihovi lekari na tragu da pronađu lek protiv raka pluća. Inače, veće simpatije imam prema Čeu, iako je Fidel voleo da igra košarku.
POLITIKA GURA ZVEZDU
* Pošto ste postali predsednik SD Partizan, hoće li i drugi klubovi iz crno-bele porodice sada da budu dominantni kao KK pod vašom palicom?
- Mi smo jedna familija. Postoji pozitivna sujeta i želja za uspehom u svim sekcijama. Bez obzira što mi je ukazana velika počast, ključ uspeha je u organizaciji i radu klubova.
* Koliko je realno da košarkaši Zvezde prekinu šampionski niz crno-belih?
- Neki političari su se izletali sa izjavama da nije dobro za državu da samo jedan tim bude prvak. Nas ne interesuje država za koju je dobro da neko drugi bude prvak. Zar državi nije dobro da šampion bude onaj ko je najbolji?
* A, voli i da čita poput vas. Igračima ste kupovali knjige i očinski ih terali da čitaju. Je li to bila donkihotovska misija u ovoj opštoj duhovnoj pustoši?
- Ja sam, na sreću, čovek prošlog veka. I sa sinom vodim bitku da ga „skinem“ sa interneta. A, igračima sam pokušao da objasnim da „nije život što i polje preći“. Želeo sam da kvalitetno ispune slobodno vreme. Čitanje razvija i fantaziju, a bez nje si na terenu hendikepiran. Mislim da je ta moja misija bila ispravna, mada nikada ne možete da znate kako će neko da reaguje pod parama. Tad obično duh poklekne.
* Kako objašnjavate to što su oba svetska rata trajala kraće nego vreme u kojem je zatvoren naš Narodni muzej?
- Poznato je da mi je slikarstvo kompenzacija za veliki stres na klupi. Kada sam sa Partizanom bio na završnom turniru u Parizu našao sam snage da odem u Luvr i samo odgledam Mona Lizu. Ovu digresiju razbiću pričom koja odgovara na vaše pitanje. Sećam se da je Muzej za savremenu umetnost bio zatvoren pošto su na retrospektivnoj izložbi mog omiljenog slikara Ivana Tabakovića počela da se tope ulja na platnu. Tako vam je i sa Narodnim muzejom. Zaista ne znam kako svi ti ministri koji su prošli mogu za bilo šta da se pohvale kada im nacionalno blago toliko dugo čami po skladištima.
* Je li se zbog takvog nemara Beograd kulturno provincijalizovao? Nekad je gostio Sartra, Hičkoka, Montana, a sad je na glasu samo po splavovima i pijankama u Skadarliji...
- Ne bih bio baš toliko oštar. Ne tako davno na Bitef je došao Gebels, čiju predstavu, nažalost, nisam stigao da odgledam. Renovirana je na moju radost kula Nebojša. Čujem da u „Ptici“ sviraju odličan džez. Eto, i posle toliko godina izgrađen je i taj novi most. Ima, dakle, dešavanja, ali Beograd više nije toliko avangardan kao nekada. Rat, nažalost, nisu samo bombe i mrtvi. Ubija i duh, a on se mnogo teže obnavlja.
* Ko bi od vaših omiljenih slikara najbolje na platnu dočarao ovu našu dramu? Šumanović, Lubarda, Stanić, Tabaković...
- Sava sigurno ne, jer su njegove slike komad sreće. Kod Lubarde se vidi dramatika arene i bojeva. Možda je najpozvaniji za ovu našu priču Vojo, jer njegovi junaci bezbrižno žive svoj život, a bomba samo što nije grunula.
Mag o mnogo cemu..
