И из Београда се може до врхаСтварање најбољег јуниора света из угла родитеља Николе Милојевића. – Велики спонзори не улажу у мале земље, ни велике домаће фирме у индивидуалне спортове
То како је Никола Милојевић постао најбољи тенисер света до 18 година, зна једино његов отац Тома. Економиста по струци, крајем деведесетих је узео отпремнину и добио слободно време које посвећује сину јединцу. Бавио се фудбалом, али то му, каже, није помогло у тенису:
– Талентовано дете вас гура и ви нагонски чините све што можете. Kада је мало, почињу први кораци, а онда се све убрза. Тада морате да будете реални, најпре у томе колике су могућности детета, јер код нас тренери сваком родитељу причају како му је дете талентовано. Улазак у такмичарски тенис боли, то су озбиљна одрицање фамилије и детета које није више у окружењу екипе из разреда и дворишта, већ постаје мали професионалац коме су прве обавезе сат-два дневно. Родитељи почињу да брину како да обезбеде тренера, кондиционог тренера, масажера...
Срећа са првим тренером
У избору стручне помоћи, туђи савети мало помажу, јер се околности брзо мењају:
– Велика енергија је потребна за рад са младима. Никола је имао срећу да му први тренер у Партизану буде Јован Златановић, добар педагог, стабилан човек. Поставио му је тениске основе од седме до десете године. Зна причу, уме да приближи клинцу да је то игра, да је тешка, али да иза тежине долази велико задовољство.
Прва конролна фаза је до 10 година, а онда следи мукотрпан рад до 12, када би млади тенисери већ морали да буду технички пристојно обучени, да би играли по Европи:
– Постоје врло корисни турнири у Француској и Италији, које многи наши људи недовољно користе јер нису упућени. Бити у врху у Србији је добар знак, али није довољно за реалну слику да ли и колико касните. На нивоу Европе тениска асоцијација има календар. Родитељ то прати на интернету и прилагођава свој живот календару.
Узлет и одлуке у 14. години
Ако се дете развија попут најбољег јуниора света, једнако брзо долазе и озбиљне одлуке. За Милојевиће је то била Николина 14. година, када је у том узрасту освојио све што се могло: прво место на светској листи, европски шампионат, све турнире прве категорије за узраст до 14... Тада је наредни корак морала да буде продаја некретнина:
– За разлику од такмичарске, родитељска прича је много важнија, тежа, детаљнија. На почетку смо улагали паре које смо имали, а од 14. године почињу путовања и стално се повећава број сати које плаћате. Имао сам прилике да чујем од очева старијих тенисера шта ме чека, каква мука долази из доброг рада и доброг резултата. Тада је међу нама кружила шаљива клетва: „Не дај Боже да ти дете добро игра тенис!” Наравно, никада се нисмо покајали!
И из Београда се може до врха
Милојевићи немају базу у иностранству. Кажу да су они пример да и у Београду може да се створи врхунски тенисер:
– Тениске базе у иностранству су – академије. Академије су добре да дете стекне исксутво, али суштински су комерцијалне. Ту ћете тешко направити играча. Неким родитељима се чини да је лакше платити име и да ће реноме академије покрити захтеве. Изузетак је када дете позову из академије и кажу: даћемо ти такав и такав статус и нећеш плаћати ништа. Филип Крајиновић је имао срећу да тако оде код Болитијерија, али касније није имао среће са повредама.
Ментално непобедив
У разговору са Томом Милојевићем стиче се утисак да Никола има огромну подршку у реалном и несаломиво оптимистичном оцу. Зато може да се верује и његовим проценама личних карактеристика сина: да је физички и технички изванредно спреман, без слабости у игри, а да му је главни адут ментална непобедивост којом подноси тешкоће, што све одговара профилу данашњег врхунског тенисера. Узгред, од малена воли да чита, јер су родитељи то сматрали за душевни спас у напорима који следе:
– У Мексико Ситију је играо на шљаци, на 2.300 метара висине, са специјалним лоптама које су лакше, али лете као луде. Имао је само пар дана прилагођавања на све те захтеве, а онда је за шест дана одиграо шест мечева у синглу и пет у дублу и добио свих 11! Сутрадан крене из Мексика у Костарику, са шљаке на тврду подлогу, са 2.300 на 1.200 метара висине и веома јак ветар. Против играча кога је у Мексику лако добио, изгуби први сет са 6:0, затим други добије у тај-брејку, на ивици ножа, па у трећем лако – 6:2. То је фантастична адаптација и ментална снага!
Чека се домаћи спонзор
Могу само да се наслуте трошкови породице Милојевић у десет година јуниорске конкуренције, у којој нема новчаних награда. Европски турнири су убедљиво најјефтинији, али ни једно учешће не кошта мање од 1.500 евра. Никола добија редовну спортску стипендију и помоћ Тениског савеза Србије за авионске карте. За прелазак у сениорску конкуренцију неопходан му је јак домаћи спонзор:
– Ми живимо у Србији и не можемо да очекујемо добар уговор у иностранству. Не ради се о имену земље, јер од доминације Ђоковића и Типсаревића нико нас не гледа са висине, већ о томе да смо мало тржиште у које, на пример, велики азијски спонзори никада не би уложили новац. Нашим играчима једино преостају добре домаће фирме, али јавна предузећа су у фудбалу, кошарци и другим групним спортовима. Наш спорт је и даље у знаку социјализма, без довољно слуха за индивидуалне спортове, а тенис је међу најекстремнијим и најскупљим. Не може играч као Никола да реши своје проблеме у оквиру савеза. Савез мора да брине о много играча, а Министарство спорта – о много савеза. Значајна нам је подршка за авионске карте од ТСС, али је лимитирана на 15.000 долара, без обзира на резултате. Имаш првог јуниора света, па ако хоћеш да буде Новак, у то мораш да улажеш. Ја имам потребни оптимизам, обраћаћу се, редом, Министартсву омладине и спорта, па Влади, па председнику државе.
Одбили позив БолитијеријаНиколин отац објашњава зашто су одбили позив у академију Ника Болитијерија:
– Дали су нам понуду да Никола са 14 година добије школарину, да у академији спава и да једе. Наравно да за нас то није било прихватљиво. Сви успешни тенисери су прошли само уз тоталну помоћ и присуство родитеља, а тамо је атмосфера као у правом интернату. Њима је забрањено да самостално излазе, а на вратима кампа стоје контролне рампе.
Каљење против старијихСа 14 година је Никола освојио све што се могло, па и француски Тарб, незванично светско првенство за тај узраст. То је први турнир на којем деца добијају услове као на гренд-слему: судије, скупљаче лоптица, децу која додају пешкире, екран са именом и публику са доста буке. Зато је већ са 14 прешао у категорију до 18 година, у јачу конкуренцију.
